Sveti Nikola Čudotvorac, svetitelj kojeg slave svi hrišćani a posebno Srbi, još kao dete je pokazivao neobične duševne darove – predanje beleži da je već na krštenju mogao da stoji bez ičije pomoći. Dobio je ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeda naroda.
Rođen je u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, oko 270. godine, u vreme rimskog cara Valerijana. Bio je jedini sin znamenitih i bogatih Teofana i None. Pod uticajem strica episkopa Patare, Nikola se posvetio svešteničkom životu, zamonašio se u manastiru Novi Sion. Ubrzo se pročuo po neumornom radu, milosrđu i velikoj veri u Isusa Hrista. Posle smrti roditelja razdelio je svu imovinu siromasima.
Poučavao je narod veri i zakonu Božjem, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, koji su tada bili prodavani kao robovi, i puštao ih na slobodu. Pomažući ljudima u nevolji, želeo je da ostane anoniman, te je novac stavljao u odevne predmete ljudi, pa bi se oni iznenadili kada bi ga pronašli. Otuda je proizašla legenda o Svetom (Nikolasu) Klausu, to jest Deda Mrazu, koji bi uoči Božića ostavljao u čarapi na ognjištu poklone deci.
Sveti Nikola se smatra zaštitnikom putnika, moreplovaca, ribara, dece. Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona s njegovim likom, a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora, gde se na taj dan nije plovilo. Takođe, on je zaštitnik mnogih gradova i luka, mahom u Grčkoj i Italiji. I Srpsko parobrodsko društvo je slavilo Svetog Nikolu.
Sveti Nikola je umro 19. decembra (po Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen u Sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od šest vekova, a posećivali su ga mnogi dovodeći bolesne budući da je iz njegovih moštiju stalno izbijalo sveto miro.
Među njima su bili i Stari Sloveni s reke Don, čime se objašnjava zašto je Sveti Nikola toliko poštovan kod Srba.
Kada su Turci u 11. veku osvojili Likiju, Sveti Nikola se obratio u snu svešteniku iz Barija (Italija) i saopštio mu da ne želi da mu mošti počivaju u "bezbožničkom gradu", te mu rekao da mu mošti prenese u Bari, na sigurno tle. Mošti Čudotvorca su tako prenete u Crkvu Svetog Jovana Preteče.
Nakon tri godine podignut je hram Sv. Nikoli u čast, u kome je Stefan Dečanski, srpski kralj (kao što je navedeno u njegovom živopisu koji je zabeležio Grigorije Camblak), povratio vid i kao znak zahvalnosti taj hram optočio srebrom.
Čudotvorac se od 11. stoleća vrlo poštuje i u Rusiji, odakle su slati skupoceni pokloni Hramu Sv. Nikole u Bariju, a slično su radili i srpski vladari. Tako je kralj Milutin 1319. crkvi u kojoj su počivale mošti nekadašnjeg episkopa Mire poslao dragocenu ikonu.
Svetom Nikoli posvećeno je više od 600 bogomolja pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, Nikoljdan je najzastupljenija slava u Srba, a takođe je i hramovna i manastirska slava SPC.
Iako ne postoji statistika o tome koliko Srba zaista slavi Svetog Nikolu, u narodu se kaže da polovina slavi, a druga polovina ide na slavu.
U narodu je običaj da se na ovaj praznik sadi pšenica kako bi izrasla do Božića, ali i daruju deca, a u skladu sa Čudotvorčevim opredeljenjem da pomaže siromašnima, trebalo bi se naći onima kojima je pomoć neophodna.