Neverovatno lepa, inteligentna, snalažljiva i šarmantna ruskinja nemačkog porekla maštala je da bude poput Mata Hari, samo - u Carskoj Rusiji. Budući da je imala sve kvalitete neophodne da postane izvrsan tajni agent, Zinaidi Žučenko je uspeh bio zagarantovan, a sve što je bilo potrebno jeste da pokuca na prava vrata.
U špijune po sopstvenoj želji, uprkos seksističkim komentarima
Svoju karijeru ova naizgled krhka devojka započela je kao profesorka, međutim, već od samog početka je nešto u njoj joj govorilo da to nije "njen poziv" i da je ona rođena da služi monarhiji. Slušajući svoje srce, sa samo 20 godina, Zinaida iz Vitebske gubernije, u kojoj je rođena i gde je odrasla, odlazi u Sankt Peterburg. Tu se samoinicijativno prijavljuje u odred tajnih agenata Carstva, koji se nalazio u sklopu Departmana policije.
Međutim, već na vratima je dočekuje bivši direktor Semjakin, koji njenu prijavu odbija, smatrajući da jednoj ženi nije mesto na takvoj poziciji. "Ma, načitala si se ti svakojakih romana", rekao je on, aludirajući na to da je posao špijuna više "muški". Međutim, Zinaida je bila uporna u želji da služi svojoj zemlji. Nakon detaljnih provera, nju ipak primaju u odred tajnih agenata i dodeljuju joj pseudonim Miheev.
Zinaida - jedan od najozloglašenijih neprijatelja revolucionarnog pokreta
Na proleće 1845. godine. godine Zinaida dobija svoj prvi radni zadatak - da se infiltrira u krugove studenata koji su već neko vreme pod budnim okom policije. "Mozak operacije" i glavni objekat špijunaže bio je Ivan Rasputin. Za manje od godinu dana rada, Zinaida je uspela da pridobije potpuno poverenje grupice studenata i samog Rasputina, što joj je i pomoglo da raskrinka ovu terorističku organizaciju.
Od insajderskih informacija koje je Zinaida dostavila, načelniku policije se digla kosa na glavi: Rasputin je sa članovima svog "kružoka" planirao ubistvo Nikolaja II za vreme njegovog krunisanja u Moskvi! Akcija hapšenja koju je organizovala policija je bila veoma uspešna: "palo" je 35 revolucionara i Zinaida zajedno sa njima. Većina uhapšenih osuđena je na smrtnu kaznu koja je zatim zamenjena na izgnanstvo u gulage, dok je Zinaida poslata u emigraciju, da ne "bode oči".
Život u emigraciji
Prinudna emigracija u Kutaisi je za Zinaidu značila samo jedno - "revolucionarska" delatnost se nastavlja, ali mnogo pažljivije, kako je niko ne bi prepoznao. Plan je bio da tamo ostane pet godina i da se potom vrati na dužnost u Moskvu. Međutim, sudbina je htela drugačije: veoma brzo Zinaida upoznaje svog budućeg supruga i dobija dete, što njene planove menja iz korena. Na njenu sreću (iako zvuči čudno), ova zajednica nije dugo potrajala i već nakon godinu dana bračni par se razišao.
Nakon kraha ljubavi, naša heroina se sinom seli u Lajpcig, gde je drugi emigranti, ne znajući zašto je došla, dočekuju raširenih ruku. Ohrabrena, agent Miheev iznova započinje svoju špijunsku karijeru, neprekidno informišući carsku policiju o dešavanjima preko granice. Međutim, Zinaida uopšte nije bila srećna što je tako daleko od otadžbine i stalno je uz dojave slala i apele vlastima da je prime nazad. Nakon punih sedam godina, Moskva konačno odobrava povratak Zinaide u zemlju.
"Hodanje po jajima" se nije isplatilo
Za svoje zasluge prema otadžbini, Zinaida je 1909. godine dobila doživotnu penziju u visini od 3.600 rubalja godišnje. Za to vreme, to je bila značajna svota novca. O njenoj bezbednosti je Carska Rusija morala da vodi računa po naređenju samog imperatora, Nikolaja II. Međutim, bez obzira na protekciju koju je imala i sav trud da sakrije pravi identitet, revolucionari su počeli da sumnjaju da njeno lepo lice krije neku veliku tajnu.
Kada je prvi put "namirisala" da je njena istina otkrivena, Zinaida je odmah otputovala u Nemačku i sakrila se u stančiću u gradu Šarlotenburg. Međutim, zli jezici su se potrudili da je pronađu i tamo. Vest o tome da je Miheev ruski špijun je odjeknula poput bombe i izazvala veliko negodovanje svih emigranata sa kojima je ona bila bliska. Ipak, budući da su je doživeli kao idejnog borca, a ne izdajicu, odlučili su da je za nju mnogo veća kazna pomilovanje, nego smrt.
Međutim, Nemačka država nije bila toliko milosrdna. Zinaida je osuđena na zatvorsku kaznu zbog sumnji da je učestovala u špijunaži u korist Carske Rusije. Nakon tri godine puštena je na slobodu i tu joj se gubi svaki trag. Možda su joj tek tada "došli glave" emigranti, a možda je samo nastavila život promenivši i ime i lični opis. Pravu istinu niko ne zna.