Mališanima se svakodnevno ukazuju prilike da naučne nešto novo, a znanja stečena u najranijem uzrastu njima će kroz dalje odrastanje puno značiti. Na roditeljima je da decu nauče što je moguće više, kako bi ih pripremili za odrasli život.
Naravno, nivo znanja razlikuje se od uzrasta - ne može se očekivati isto od deteta sa pet i sa deset godina. Kako bi roditeljima dali smernice, stručnjaci su odrastanje mališana podelili u tri ključne faze, na osnovu kojih su "izvukli" i spisak stvari koje bi oni trebalo da znaju.
Do 5. godine deca treba da znaju...
Do navršenih pet godina, deca bi trebalo da znaju ne samo svoje puno ime, kao i puno ime svojih roditelja, već i adresu stanovanja i brojeve telefona hitnih službi, navodi Kejtlin Slavens, dečiji psiholog u intervjuu za Njuzvik. O tome šta su hitne službe i kada ih treba pozivati, deci se može objasniti već u uzrastu između 3 i 4 godine, a svest i znanja o tome se moraju obnavljati periodično.
Važno je da do 5. godine mališanu znaju i da poznanicima, komšijama i članovima šire porodice ne treba uvek verovati. U ovom uzrastu deca bi trebalo da znaju i da opišu svoje emocije i jasno kažu kako se osećaju - da li su ljuti, tužni, razočarani, srećni ili možda uzbuđeni.
Sa navršenih 10 godina deca bi trebalo da znaju...
Što su starija, deca postaju svesnija svog okruženja, ali i promena koje se dešavaju u (i na) njihovim telima. Ulaskom u pubertet, u deci je potrebno razviti svest o tome da postoje polne razlike i da se one moraju poštovati. Važno je da nauče i da upravljaju svojim emocijama i da znaju da prepoznaju šta je njihov uzrok.
U uzrastu od 10. godina, na "dnevni red" bi trebalo da dođu i teme poput nasilja (kako u stvarnom svetu, tako i na drušvtvenim mrežama), kao i opasnostima koje vrebaju sa svih strana. Međutim, važno je i da znaju da su u svojoj kući bezbedni, i da to što su sami popodne, dok su roditelji na poslu, uopšte nije nešto što bi trebalo da ih plaši.
Sa 15 godina deca treba da znaju...
U adolescentskom periodu mladi sve više počinju da razmišljaju o svojoj budućnosti, a iako delimično samostalni, roditeljsko usmerenje im je i dalje potrebno u donošenju važnih odluka i sazravanju. Sa 15 godina, deca bi trebalo da znaju da prilagode način komunikacije okruženju i poštuju tuđe mišljenje, kao i da budu sposobni da razgraniče sa kojim nepoznatim ljudima bi trebalo da razgovaraju (poput policajaca i drugih službenih lica), a sa kojima ne.
Trebalo bi da znaju i sami da započnu dan - spreme se za školu, trening i druge vannastavne aktivnosti, pripreme sebi doručak i potpuno sebe spreme za izlazak iz kuće. Naravno, po povratku bi trebalo da sami mogu da sebi pripreme neki osnovni obrok i raspreme stvari. Osim toga, uveliko bi trebalo da znaju da samostalno obavljaju gotovo sve kućne poslove za koje ne treba posebna fizička snaga.