Tajne prepiske i usmeni dogovori: Zašto su Hruščov i Kenedi više voleli neformalnu komunikaciju

Nikita Hruščov i Džon Kenedi su se upoznali na Bečkom samitu, na leto 1961. godine. Početak njihovog odnosa nije ulivao poverenje: obojica su dugo i poprilično agresivno vodili debate o ideologijama i sudbini ovog sveta. Susret dvojice državnika nije doneo nikakav pozitivan rezultat, već naprotiv - odnosi SSSR i SAD su samo još više eskalirali. Kao polsedica neuspešne komunikacijie lidera ovih velesila, izbila je i Berlinska kriza 1961. godine.

Tajno pismo na 26 strana

I pored neuspeha na Bečkom samitu, Hruščov je odlučio da Džonu Kenediju pruži ruku prijateljstva, ne bi li makar malo poboljšao odnose sa suparničkom stranom. Želeći da izbegne zvanične kanale komunikacije i "zaobiđe" Belu kuću, on je rešio da se obrati direktno Kenediju. U tajnom pismu na čak 26 strana, Hruščov se prisetio njihovog prvog susreta u Beču, kada je američki lider naglasio kako ne želi rat.

Hruščov je tada Zemlju uporedio sa Nojevom barkom: "Mi nemamo drugu alternativu. Ili ćemo živeti u miru i sarađivati, ili će Barka potonuti", poentirao je Hruščov u pismu Kenediju. Američkom predsedniku se ovo poetično poređenje Zemlje sa Nojevom barkom naročito dopalo, pa je i sam rešio da na pismo sovjetskom lideru odgovori neformalno i prijateljski.

I Kenedi je prepisku držao u tajnosti

Budući da je pismo Hruščova poslato u tajnosti, mimo zvaničnih kanala komunikacije, Kenedi je odlučio da ga zadrži za sebe i ne informiše zvaničnike da mu se sovjetski lider obratio, kao i da mu je on odgovorio. U svom pismu Hruščovu, on se složio da je tesna saradnja zarad očuvanja mira važnija od saradnje koja je bila potrebna za pobedu u poslednjem svetskom ratu. Time je pokazao da su i Bela kuća i Kremlj na istoj strani.

Za tajnu prepisku Hruščova i Kenedija znalo je tek par ljudi, a kako bi se ona odvijala nesmetano, a opet, bez učešća američkih zvaničnika, sovjetski sekretar je u Vašington poslao svog čoveka, špijuna Grigorija Boljšakova. On je bio zadužen za prenos poruka i služio kao ruske "uši i oči" u Beloj kući. Osim sa Džonom Kenedijem, Boljšakov se sastajao i sa Robertom Kenedijem i portparolom američkog predsednika, Pjerom Selindžerom. 

Odnosi su zahladneli zbog Kenedijevog pogrešnog poteza

Međutim, politička idila nije dugo potrajala, a pogrešan potez Kenedija krajem 1961. godine ponovo je doveo svet na ivicu nuklearne katastrofe. Bez očiglednog povoda, američki lider je naložio da se u Turskoj razmeste nuklearne rakete, koje za samo 15 minuta mogu da unište glavne industrijske centre u SSSR. Malo je reći da se Hruščov razočarao u Kenedija - on je ovo shvatio kao direktno ugrožavanje države i nepoštovanje epohalnih razmera. 

Amerika nije dugo čekala na odgovor SSSR: već u avgustu naredne godine Hruščov je naredio da se na Kubu iskrca 40 nuklearnih bojevih glava i 40.000 vojnika i oficira sovjetske armije. Shvativši da se situacija zaoštrava, Kenedi je brže bolje napisao pismo Hruščovu, optuživši ga da je tajnim razmeštanjem oružja na Kubi prouzrokovao eskalaciju. Međutim, umesto da i ovog puta popusti, lider SSSR je insistirao na tome da su SAD pokrenule ovaj konflikt.

Trenutak istine: Hoće li razum pobediti, ili će inat presuditi

Generali u Vašingtonu i Moskvi su već bili spremni na okršaj, ali su šefovi dveju država ipak insistirali na pronalaženju zajedničkog jezika i mirnog rešenja. Ovakav stav lideri su imali baš zato što su obojica na svojoj koži osetili kako izgleda svetski rat. Hruščov je svojevremeno učestvovao u Staljingradskoj bici, dok je Kenedi još kao vojnik, poručnik, ratovao u Tihom okeanu.

"Mi cenimo mir, možda i više nego drugi narodi. Ali naš narod neće ustuknuti ni pred kakvim izazovima. Ako provokatori izazovu rat, oni neće moći da izbegnu odgovornost i teške posledice koje će im on doneti. Ali mi smo ubeđeni da će pobediti razum", napisao je Hruščov Džonu Kenediju u poslednjem tajnom pismu, 28. oktobra 1962. godine.

Usmeni dogovor za mirovni sporazum

Noć uoči tog 28. oktobra, Robert Kenedi, glavni javni tužilac SAD, održao je sastanak "u četiri oka" sa sovjetskim ambasadorom, Anatolijem Dobrinjinom. Američki predstavnik ponudio je mirovni sporazum, ali uz određene uslove: Hruščov će da naredi da se oružje sa Kube povuče, a Kenedi će se obavezati da u roku od 6 meseci demontira sve rakete koje je postavio u Turskoj.

Usmena saglasnost je postignuta, ali nikakvih garancija za njeno izvršenje nije bilo, budući da se ništa nije potpisalo, ni overilo. Drugim rečima, obe strane su računale na poštenje sagovonika i čovečnost. I nisu pogrešile! Ubrzo je sa Kube uklonjena i poslednja bojeva glava, a samo nekoliko meseci kasnije Kenedi je povukao rakete iz Turske. Mir je nastupio tek kada su dvojica lidera shvatila da imaju jedan zajednički cilj, a to je održavanje dobrih odnosa.