Sindrom hroničnog umora "nedvosmisleno biološki", a ne psihološki, smatraju naučnici

Ovo dugo zanemareno i zamarajuće stanje takođe poznato i kao mijalgični encefalomijelitis, ima nova naučna objašnjenja, koja potencijalno mogu pomoći kod pronalaženja pravog uzroka za ovaj sindrom. Sada su objavljeni rezultati jednog od najtemeljnijih istraživanja na ovu temu, koje je sprovedeno pre nekoliko godina.

"Sve u svemu, rezultati su pokazali je da je hronični umor nedvosmisleno biološki i da pogađa višestruke sisteme organa", rekao je neurolog Avindra Nat, vodeći istraživač studije, prenosi "Sajens alert".

"To je sistemska bolest", nastavio je Nat, "i ljudi koji žive sa njom zaslužuju da se njihova iskustva shvate ozbiljno". 

Zaključeno je da, umesto fizičke iscrpljenosti ili nedostatka motivacije, umor može nastati zbog neusklađenosti između onoga što neko misli da može da postigne i onoga što njegovo telo zapravo radi.

Naučnici su pažljivo pratili grupu od 17 ljudi koji su razvili sindrom hroničnog umora nakon infekcije i otkrili su jasne biološke razlike u poređenju sa zdravom grupom od 21 člana. Tokom nedelju dana opsežnih testova, učesnici studije su bili podvrgnuti skeniranju mozga, studijama spavanja, testovima snage mišića i kognitivnih performansi, biopsijama kože i mišića, testovima krvi i analizama mikrobioma creva i kičmene tečnosti. Učesnici su takođe imali kontrolisanu ishranu i u stabilnim uslovima je merena njihova potrošnja energije i hranljivih materija.

Slično prethodnim studijama, ljudi sa hroničnim umorom imali su veći broj otkucaja srca u mirovanju, znakove otegnutog i prestimulisanog imunološkog odgovora koji iscrpljuje T-ćelije, i manje raznovrsnih crevnih bakterija od kontrolne grupe zdravih ljudi.  

Promene imunološkog i crevnog mikrobioma jasno su uticale na centralni nervni sistem na nekoliko načina. Ljudi sa hroničnim umorom imali su niže nivoe hemikalija zvanih kateholi, koji pomažu u regulisanju nervnog sistema, u njihovoj cerebrospinalnoj tečnosti. Imali su i manje aktivnosti u regionu mozga koji se zove temporoparijetalni spoj (TPS) tokom motoričkih zadataka.

TPS pokreće motorni korteks, region mozga zadužen da govori telu da se kreće, tako da njegova disfunkcija može poremetiti način na koji mozak odlučuje da uloži napor, smatraju istraživači. Zauzvrat, ove promene mogu da promene toleranciju pacijenata na napor i njihovu percepciju zamora.

Iako ovi rezultati deluju obećavajuće, potrebno je raditi više istraživanja na većoj grupi ljudi, ali naučnici smatraju da trenutna otkrića predstavljaju veoma dobru osnovu za buduće proučavanje.