Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Vaskrsni ponedeljak, drugi dan Vaskrsa, kojim započinje Svetla nedelja i svetog velikomučenika Georgija.
Cela Svetla sedmica smatra se produžetkom jednog dana - Vaskrsa.
Na Vaskrsni ponedeljak se nastavljaju gozbe i veselja, a u mnogim mestima se organizuju litije, uključujući i manastir Hilandar.
Tamo, rano izjutra, po završenoj službi u hramu, monasi izlaze iz manastirske porte, noseći Crkvene predmete, na čelu sa ikonom Bogorodice Trojeručice.
Vaskrsni ponedeljak se u pojedinim mestima zove i pobusani ponedeljak, jer po narodnom običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem zelene trave.
Vernici se pozdravljaju sa "Hristos vaskrse - Vaistinu vaskrse" sve do Spasovdana.
Sveti Đorđe nepokolobljiv u veri
Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije ili Sveti Đorđe bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije, Kapadokije.
Rođen je u 3. veku u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio dostojno obrazovanje.
Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).
Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najstaršniji progon hrišćana. Budući da je Georgije bio hrišćanin, suprotstavio se caru i njegovom naređenju da se svi hrišćani muče i svirepo ubijaju.
Razdelio je svu svoju imovinu i pošao za svojom verom i istinom, zbog čega je car naredio da ga bace u tamnicu i svirepo muče da bi se predomislio.
Posle brojnih i uzaludnih muka, usled kojih nisu uspeli da pokolebaju mladog Georgija, pogubili su ga zajedno sa caricom Aleksandrom, koja i sama primi Hristovu veru, 3. aprila 303. godine.
Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu.
Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja, a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija – Đurđic, koji se slavi 16. novembra.
Posvećeni su mu mnogi manastiri, među kojima najpoznatiji manastir Đurđevi Stupovi. Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda.
Proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani.
Praznik sa najviše običaja
Đurđevdan je praznik sa velikim brojem običaja.
U narodu se smatra za granicu između zime i leta, buđenja prirode, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Stoga se većina običaja koji postoje u narodnom verovanju odnose na zaštitu, zdravlje i plodnost.
Najčešći običaj je pletenje venaca od lekovitog bilja i pranje vodom u koju su uronjene lekovite biljke.
Opletu se venčići od đurđevskog cveća: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - da budu zdrava kao dren, devojke - da se momci grabe oko njih, stariji - da budu zdravi, domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana.