Magazin
Zbog čega su se zidovi u sovjetskim stanovima ukrašavali tepisima
Svako ko je imao prilike da u doba Sovjetskog Saveza bude gost nekog Rusa doživeo je kulturološki šok već sa vrata, kada je na zidu ugledao ni manje ni više nego - tepih. Ipak, iza specifičnog ukrašavanja zidova tepisima, koji su stanovnici SSSR dugi niz godina praktikovali, postoji logično objašnjenje, a možda čak i dva.
Domišljatost ruskog naroda nema granica, i to je činjenica koju niko na ovom svetu ne može da ospori. Neki znaju, a neki ne, da su Rusi u vreme Carske Rusije imali posebnu "metodologiju" kačenja ogledala - visoko, odmah ispod plafona i pod određenim uglom. Međutim, to nije jedini genijalni "izum" koji se može pripisati običnim stanovnicima te zemlje. Naredni, koji je nastao u vreme SSSR, je još genijalniji i zasigurno šokantniji.
Najveća misterija svih stranaca: Šta će tepih na zidu
U sovjetska vremena, naročito za vreme vlasti Nikite Hruščova, gradnja nije bila baš na zavidnom nivou - cilj nije bio sagraditi što kvalitetnije, već što povoljnije i brže. Tako su za pet dana i pet noći širom Moskve "nicale" takozvane hruščovke - zgrade od po pet spratova u koje je bilo planirano da se usele novopečeni Moskovljani koji su u prestonicu pristizali iz okolnih mesta kako bi se zaposlili i počeli novi život.
Budući da su zgrade građene tako brzo, na zvučnu i termoizolaciju se nije obraćalo puno pažnje, pa su stanari morali da se dovijaju kako bi sebi obezbedili makar malo privatnosti u svoja (kakva-takva) četiri zida. Bolje rešenje od vunenih tepiha nisu našli. Međutim, nije bilo dovoljno da ih stave samo na podove, već su počeli da ih kače i po zidovima, ne bi li dodatno utoplili stanove.
Tepih na zidu je nosio i skrivenu poruku
Međutim, velika količina tepiha u jednom stanu nosila je i skrivenu poruku. Naime, u vreme SSSR ovaj atribut enterijera bio je veoma skup: jedan tepih koštao je od 150 rubalja pa naviše, dok je prosečna zarada iznosila između 120 do 180 rubalja. Da bi se kupio samo jedan tepih porodica je morala da se odrekne cele jedne plate. Dakle, tepisi nisu bili samo praktično rešenje za utopljavanje i izolovanje stanova od buke, već i svojevrsni statusni simbol.
Tepisi su se poklanjali i mladencima na svadbu, rukovodstvu povodom odlaska u zasluženu penziju ili roditeljima za neki značajan jubilej - rođendan ili godišnjicu braka. Jednom kupljen ili dobijen na poklon, tepih se nikada nije bacao (daleko bilo!), već se prenosio sa kolena na koleno. I to ne jednom, nego više puta. Neki od tih tepiha i dalje "žive" na zidovima ruskih stanova (iako je sada već 2024. godina), podsećajući na vremena Sovjetskog Saveza.
