Za čišćenje iza sebe, u Japanu se ne dobija aplauz

Provela sam dve školske godine u internatu, koji se nalazio u Išikava prefekturi, na ostrvu Honšu. Pravila su tu veoma stroga, čak i za japanske standarde. Međutim, moje interesovanje za njihovu kuluturu bilo je jače od toga i odlučila sam da jedan deo srednje škole provedem živeći u Japanu. Da iz prve ruke osetim na koji način se razlikuju od ostatka sveta po načinu razmišljanja. Viralni klip čišćenja stadiona me je podsetio na svakodnevna pravila kojih smo se držali kada je bilo u pitanju poštovanje životnog prostora.

Režim je zaista bio vojnički – svako jutro i veče, sedam dana nedeljno, budilo nas je glasno zvono, znak da je vreme za postrojavanje u hodniku. Nakon prozivanja, kreće sledeći važan deo rutine, a to je sređivanje soba. Nekoliko nas bi bilo zaduženo za čišćenje zajedničkog toaleta. Ostali su bili odgovorni za hodnik. Nakon desetak minuta spremanja celog sprata, učenici viših razreda su pregledali odrađeni posao. Ako nije bilo zadovoljavajuće, ceo proces bi se ponavljao.

Osim domova u kojima smo živeli, istu odgovornost smo imali u ostatku kampusa. Učionice, svlačionce ili prostorije za vannastavne aktivnosti su imale redare koji su se smenjivali nedeljno. Nakon obaveznog čišćenja, profesori bi pregledali posao. Čak i kada nije bilo provere, nikome nije palo napamet da izbegne ovu obavezu. Ponekada bi dolazilo nekoliko ljudi koji bi dezinfikovali toalete u svim zgradama, ali to je bilo sve od ''pomoći'' koju smo imali.

Pored svakodnevnog čišćenja kampusa, jedno veče u mesecu bi se izdvojilo za ''veliko spremanje''. Svi su bili uključeni, od prve godine do dežurnih profesora. Bira se tim za sobe, hodnike, prozore, kupaonice... Na kraju, naravno, dolazi provera.

U početku sam mislila da je suludo, ipak je ovo bio strog internat, nemoguće da je svuda u zemlji tako - dok nisam prvi put izašla iz internata. Bili smo prilično izolovani, na vrhu planine, pa sam očekivala malo opušteniji stav kada konačno ''uđemo u civilzaciju''.

Kada sam videla da svaki ćošak, svake ulice izgleda kao filmska scenografija, shvatila sam da moj internat nije bio poseban. Nije važno da li je u pitanju Tokio, ili mala varoš među planinama – ulice su bile čiste. Naravno, kao i u svakom gradu, postoje oronule fasade ili zapušteniji lokali, ali smeće se nije moglo videti nigde.

Svaki otpad se čuva u džepu, torbi, dok se ne odloži u poseban odeljak, kako bi bio spreman za reciklažu. Pikavci ne postoje, nigde, sem u kantama koje se nalaze na mestima namenjenim pušačima.

Ovo zvuči skoro kao idealna i daleka planeta, kojoj nikada nećemo biti blizu. I jeste. Uvek se ponavljaju pitanja "Kako oni to mogu? Gde su naučili? Odakle im tolika disciplina"?, kao da je u pitanju olimpijski sport. Shvatila sam da to nije nikakva disciplina, niti takmičenje za titulu najvećeg čistunca. To je, vrlo jednostavno, navika. Navika koja se uči od vrtića do univerziteta, u domovima, na javnim mestima. Japanci, iako ih mnogi vide kao skromne ljude, zapravo veruju da je utisak koji ostavljaju spolja veoma važan, nikako ne dozvoljavaju propuste pred drugima.

Ako je moj prostor neuredan, to znači da sam i ja neuredan, neuglađen, necivilizovan. Ako ja ne podnosim neuredan javni toalet, zašto bih ga takvog ostavio za sledećeg? Navika nije u samom čišćenju, već u poštovanju prostora koji koristimo ne samo mi, već i drugi. Svi smo u istoj kući, zgradi, gradu – zašto bi se život komplikovao ili priroda uništavala ostavljanjem nereda? Osim navike, postoji i duhovni značaj čistog prostora. Zbog ovoga je ''zen'' soba uvek besprekorno čista i ogranizovana.

Priznajem da sam osetila neverovatnu nelagodu kada sam se vratila u Srbiju i videla koliko zapravo ima ljudi koji opušteno bacaju otpatke, svuda. Kao da živimo s uverenjem da će se uvek neko drugi postarati za naš nered, za nas, bukvalno ili figurativno, svejedno. Japanci nas mogu naučiti ne samo čišćenju iz pristojnosti, već preuzimanju odgovornosti za svoje postupke.

Verovali ili ne, bilo je dana kada sam uživala u čišćenju. U toj akciji osetilo se zajedništvo i međusobno poštovanje, a to je upravo ono što postaje ''navika'', bez očekivanja nagrade ili, u ovom slučaju, pohvale na društvenim mrežama.