U vremenu u kome smo preplavljeni sadržajem, informacijama ili tuđim reakcijama (pogotovo na društvenim mrežama), primeniti antička razmišljanja o disciplini i unutrašnjem miru može da deluje teško. Znajući da ćemo mi biti u redu nakon bilo kojeg izazova nije način razmišljanja koji se može izgraditi preko noći, ali stoicizam objašnjava ovakvu vrstu mentalne snage na veoma jednostavan način:
Ako situaciju ne mogu da promenim, zašto se nerviram? Ako mogu je da promenim, zašto se nerviram?
Stoicizam je nastao u antičkoj Grčkoj i ljudi su nastavili da ga primenjuju hiljadama godina kasnije. Čovekova potreba za pronalaženjem unutrašnjeg mira je rodila oblik filozofije koji nas uči da jednako poštujemo logično razmišljanje, ali i svoja osećanja. Kao i svako drevno učenje, stoicizam ima više verzija, objašnjenja i učitelja dok se nije odredilo uže značenje ove filozofije danas.
Mnogi smatraju da je ''stoički'' tip osobe neko ko je hladan, ozbiljan i da potiskuje sve emocije, pozitivne ili negativne. Međutim, ovo je izuzetno površna perspektiva, jer stoicizam nas uči da uživamo u svetu oko nas, ali i da se emotivno zaštitimo kada je to potrebno.
Istoričari su podelili razvoj stoicizma u tri epohe, ali najviše se zna o poslednjoj, u kojoj su glavni predstavnici bili filozofi Seneka i Epiktet, kao i rimski car Marko Aurelije. Grčki filozof Plato je izdvojio četiri glavne stavke po kojima možemo da se vodimo i danas: mudrost, hrabrost, pravda, umerenost.
Zvuči lepo, ali kako možemo primeniti ove filozofske koncepte u realnom životu?
Mudrost
Za početak, važno je znati da je jedna od glavnih vežbi stoicizma prepuštanje, ali i preuzimanje kontrole. Stvari koje ne možemo da kontrolišemo u našim životima nisu vredne burne reakcije. Ovo podrazumeva kontrolisanje drugih ljudi ili velikih životnih događaja koji utiču na nas, a ne možemo da ih promenimo.
Isto tako, kada smo u situaciji koju možemo da preusmerimo na dobro, to znači da rešenje postoji i da nerviranje i premišljanje nije potrebno. Iz ovoga nastaje poznata ''stoička'' ravnodušnost, ali ne zbog manjka emocija, već zbog čuvanja unutrašnjeg mira. Pogled na život postaje izuzetno racionalan, a cilj je duhovni spokoj i ravnoteža između razuma i emocija.
Hrabrost
Iako nismo rimski car koji se sprema za veliku bitku, hrabrost nam je potreba i za mnogo ''manje'' poduhvate. Stoicizam vrednuje realan pogled na svet. Hrabrost, u ovom slučaju, ne znači da se uvek osećamo moćno i samouvereno, već da nastavljamo da se borimo i kada sumnjamo u sebe. Strahovi i ustručavanje mogu biti stvar na kojoj se radi, a kada su iracionalni, hrabrost nastupa i pomaže nam da prođemo kroz teške trenutke.
Pravda
Stoicizam opisuje važnost pravde i jednakosti ljudi. Onaj ko je zaista postigao unutrašnji mir nema potrebu da druge omaložava ili povređuje. Prema ovoj filozofiji, boriti se za svoja i tuđa prava je jedna od naših ljudskih obaveza. Takođe, važno je imati svest da se mnogi neće slagati sa našin ličnim principima ili moralima. Jedino što možemo (jer ne kontrolišemo druge) je da budemo zadovoljni sopstvenom primenom tih principa u našem životu. Najvažnije je da znamo da smo uradili sve što je u našoj moći i da smo ispoštovali naša unutrašnja pravila.
Umerenost
Vežbe možete početi i od svakodnevnih situacija. Na primer, kada smo zatečeni u gužvi u saobraćaju, dolazi do nestrpljenja i nerviranja koje se odmah proširi oko nas, stvarajući celokupnu nervozu i nelagodu. Dodatno nerviranje nikada nije ubrzalo dugačku kolonu automobila. Stvaramo unutrašnji problem koji nije ni postojao, povrh ovog koji je ispred nas, u realnom svetu. Kada damo sebi nekoliko sekundi razmišljanja, pre nego što dozvolimo da emocije potpuno preovladaju, možemo lakše filtrirati koje situacije su vredne reakcije, a koje ne.
Živeti stoički nije samo jedna od mnogih antičkih filozofija na koju se povremeno osvrćemo, već je to životni stil koji iz korena menja našu percepciju o sebi, ali i o svetu oko nas. Želja za ličnim razvojem i uspostavljanje prioriteta nas usmeravaju ka pravom značenju modernog stoicizma.