Magazin
Kako se Srbi čuvaju u tuđini: Posetio sam SPC u Augzburgu – "Imamo i školu, samo ne fudbalski klub"
Srpska dijaspora željna je dodira sa otadžbinom. To smo imali prilike da vidimo po dolasku fudbalske reprezentacije u Augzburg i njihovoj utakmici u Minhenu. Ali na koje načine ovdašnja srpska zajednica pokušava da sačuva ono što je razlikuje od drugih? Otišao sam da saznam tamo gde se ne okupljaju samo Srbi, već i drugi pravoslavni narodi
Od reportera RT Balkan Nebojše Markovića na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.
Kada je reprezentacija Srbije pre nekoliko sedmica stigla u Augzburg, ogroman broj naših ljudi iz ovog bavarskog grada stigao je da pozdravi svoje sunarodnike. Na prvom treningu "orlova" su napravili feštu, a kada je Piksijeva ekipa u četvrtak zaigrala u Minhenu, na "Alijanc areni" bilo je oko 30.000 Srba, iz svih krajeva sveta.
Srpska dijaspora željna je dodira sa otadžbinom. Tokom boravka u Nemačkoj, to sam mogao da vidim na svakom koraku. I na jednom posebnom, svetom mestu – u Srpskoj pravoslvnoj crkvi u Augzburgu.
Nedaleko od centra grada, u kraju koji se zove Oberhauzen, nalazi se crkva posvećena svetima Stefanu i Jeleni Štiljanović. Tokom kratkog hoda od tramvajske stanice, očekivao sam da vidim crkvu karakterističnog izgleda za naše podneblje.
Ipak, radilo se o jednostavnoj građevini svetložute boje, sa krstom na zidu sa ulazne strane.
"Naša crkva nije uobičajenog stila kada poredimo sa crkvama u našim krajevima", govori mi otac Nenad Živković, koji je ovdašnji paroh od septembra 2019. godine.
"Ovu građevinu smo 2001. godine otkupili od Protestantske crkve, zato je tako neobična. Vidite da ovde u prizemlju imamo samo prostorije, a crkva je zapravo gore, na spratu", objašnjava otac Nenad.
U Augzburgu, kažu mi, ima oko šest do sedam hiljada Srba. Oni koje sam sreo, kažu da im dobro ide i da "guraju".
Poslednjih godina je srpska emigracija narasla, a jedna žena, koja se ovde doselila još 1987. godine, ističe da je oko trećina vernika u ovoj crkvi iz Makedonije.
"I njih ima sve više, možda za nekoliko godina bude odnos pola-pola."
Srbi u Augzburgu i okolini pokušavaju da sačuvaju svoje običaje i vrednosti. Po dolasku, na Zadušnice, ispred crkve zatičem naše ljude za trpezom. A na stolu što predjela, što ispečenih pita, što domaćih kolača. Kao da nisam ni odlazio iz Srbije.
Željko, jedan od ljudi koji pomaže u crkvi, odmah me nudi čašicom rakije – "da nazdravimo, red je" – dok otac Nenad nastavlja priču o Srbima u ovim krajevima Bavarske.
"Trudimo se da ostanemo na okupu. Imamo kulturno-umetnička društva 'Drina' i 'Sveti Sava', a subotom ujutru za našu decu imamo školu srpskog jezika, koja je deo bavarskog sistema školstva i koju finansira srpsko ministarstvo. Čak imamo i privatno organizovanu školu za predškolce, gde sa njima pravimo radionice srpskog jezika, kulture i tradicije."
Ipak, daleko od srpskih krajeva, nije lako održati vezu sa korenima.
Jedan stariji gospodin iz Banjaluke priznaje grešku da sa svojom decom nije dovoljno govorio srpski jezik, dok čujem i da ima dosta onih koji su ovde rođeni, a nikada nisu naučili ćirilicu.
Vreme je da se popnem gore da posetim crkvu.
Već na stepeništu moram da zastanem zbog velike slike "Seobe Srba", koja stoji u središtu zida, okružena brojnim ikonama. A na spratu, još jedan neobičan detalj.
"Vidite da kod nas postoje klupe, što nije običaj u pravoslavnim crkvama. To je tako ostalo od prethodne crkve i trebalo bi da to sve preuredimo kada budemo menjali pod. To je u planu, ali zahteva veliko planiranje i finansijske izdatke", kaže otac Nenad.
To nije lako, jer osnovni prihod crkve jesu dobrovoljni prihodi parohijana. Za jesen će se ovde svi oni okupiti, sa brojnim svojim gostima, pošto će parohija SPC u Augzburgu slaviti 30. godišnjicu.
"Parohija je ovde od '94, a prvog paroha smo dobili '95", govori mi Željko dok iz crkve rasklanja jedan montažni sto. "Pogledaj taj ikonostas, stvarno je prelep duborez", dodaje.
Na ovom mestu svoj mir ne traže samo hiljade Srba.
Tu su i brojni Makedonci koji se angažuju u ovoj zajednici, jedan Gruzin, nemačke pravoslavne porodice, a povremeno navrati i poneki Rus. Što je pomalo neobično jer i Rusi imaju svoju pravoslavnu crkvu u Augzburgu.
Ali, u razgovoru sa ljudima iz raznih krajeva – od Republike Srpske do Vranja – čujem i da im nešto još fali. Otac Nenad to sumira.
"Trebalo bi da budemo bolje organizovani kao zajednica. Recimo, mi nemamo srpski fudbalski klub kao što druge zajednice imaju. A to je šteta."
Ništa bez fudbala, izgleda. Ali i to se može kad se Srbi slože.
