Koga su u stara vremena u Rusiji sahranjivali "naopačke"- licem ka zemlji

Obredi sahranjivanja pokojnika su se kod istočnih slovena, pa i većine ruskih naroda menjali nekoliko puta. Ukoliko pogledamo u daleku prošlost, tela su se ritualno spaljivala, međutim, u novija vremena ova tradicija je bila manje ili više slična kod gotovo svih naroda koji žive na teritoriji Rusije. Od epohe Rjurikoviča (koji su vladali pre Romanovih), pa sve do danas, Rusi pokojnike na "onaj svet" ispraćaju u kovčezima, okupane i lepo obučene i položene tako da gledaju ka nebu. 

Ko nije smeo da bude sahranjen na tradicionalan način

Međutim, postojao je jedan jedini izuzetak iz ovog pravila: licem ka zemlji, a ne ka nebu, u staroj Rusiji su se sahranjivali vešci, odnosno crni magovi i drugi ljudi za koje se sumnjalo da su povezani sa nečistim silama. Kako su ruski narodi tada čvrsto verovali, potrbuške položeni u grob, ovi zli, nečastivi ljudi ne bi mogli da iz njega ustanu, niti da gledaju na svet "iznutra" svojim prokletim očima.

Kamen u usta, kolac kroz srce

One posebno "opasne" vešce stari Rusi su nekada prilikom sahranjivanja i dodatno "obezbeđivali" i to tako što bi im u usta stavljali kamen. Smatrali su da samo tako iz njih neće nikada više izaći ni jedna loša reč niti kletva koja bi mogla naneti zlo drugim ljudima. Osim toga, praktikovalo se i probadanje tela kocem, a pojedine crne magove su tako čak i donosili do kovčega kroz celo selo, kako bi narod video da je zlu koje je širio došao kraj.

Obred sahranjivanja veštaca je bio ispraćen posebnim željama

Sahranjivanju ovih nečastivih ljudi obično je prisustvovao veliki broj seljaka, koji bi dolazili sa svih krajeva samo kako bi ispratili vešca na večni počinak. Naravno, ove "manifestacije" su se dijametralno razlikovale od uobičajenih sahrana: pokojnika niko nije oplakivao, ali bi mu zato skoro svi prisutni poželeli sve najgore. I njemu i njegovim potomcima ukoliko bi ih uopšte i imao.