Mali Radoslav neće više satima, po mećavi, pešačiti do škole

Koliko do juče, mali Radoslav Raičević, đak sedmog razreda škole u Barama, na samom kraju Pešterske visoravni, satima je, punih 11 kilometara od svoje brvnarice u selu Blato pešačio do škole, isto toliko i nazad, po kiši, po strašnim pešterskim mećavama, po snegu do pojasa. U školu bi, ujutru, dolazio i mokar i umoran i promrzao, mali i slabašan... Popodne, posle škole, nazad kući, roditeljima u Blato a Pešter nemilosrdan, za čas napada snega do pojasa, zimi brzo padne mrak, naiđe mećava, a Radoslava još nema kući...

"Ja Bože mili, koliko smo samo sekiracije preko glave preturili, koliko sam puta, prtinom uzbrdo trčao pred decu, naiđe oluja, mećava, prst se pred okom ne vidi... Dođu kući, a sve na njima zaledilo i cipele i jaknice i pantolone", priča Srbislav Raičević koji je u Blatu, u nevelikoj brvnarici sa suprugom Stojnom odgajio četvoro dece, Vanja i Miljana su već srednjoškolci, Miroslav je završio školu, zaposlio se, a samo Radoslav još ide u školu u Barama.

Krajem prošle godine, Raičevići su se uselili u novu kuću u Barama, blizu škole. Radoslav neće više satima pešačiti iz Blata. Kuću Raičevićima poklonila je humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" iz Beograda, u stvari donatori sa svih strana sveta. U novoj kući Raičevića bila je proslava, okupilo se pola sela da Srbu i Stojni, dečici, čestitaju radost, a najsrećniji bio je mali Radoslav.

"Sad će mi biti mnogo lakše. Neću morati ni da ustajem u četiri ujutru, po mraku da pešačim uzbrdo, ni popodne nazad kući... Samo, subotom ću svakako u selo, u Blato, ovde još nemamo štalu, tamo su nam ostale i krave i kobila, moram trčati da ih vidim kad se uželim", sav radostan pričao mi je Radoslav.

U kući četiri sobe, nov šporet, nov nameštaj, kreveti, ormani, kupatilo. Sa terase se vide crnogorske planine, odavno pod debelim snegom, Bjelasica, Sinjajevina, Durmitor, na drugu stranu, prema Blatu velika šumetina, na treću vide se ogromna prostranstva Peštera.  

Kuća, a u stvari spomenik ljudskoj dobroti na Pešteru.

A, nema tome ni četiri godine, male Raičeviće, Radoslavu je tada bilo tek deset godina, njegovim sestrama Vanji i Miljani 12, odnosno 14, zima je bila, zatekao sam u šumi, na pola puta od Bara ka Blatu kako se iz škole vraćaju kući. Bili su i umorni i promrzli, mrak se već spuštao na selo. Posle su u toplim kolima, kad su se malo ugrejali, dečica čavrljala o dogodovštinama, o mećavama i prtinama.

"Da sretnem vuka u šumi, ja bih mu pobegao", hvalio se mali Radoslav.

"Stigao bi te on u dva koraka", začikavala ga je Vanja.

"Bolje bi bilo da se popenješ na bukvu", savetovala je Miljana.

"Jeste, da se popenjem, pa da padnem odozgo pravo vuku u šake i još da razbijem nos", nije se dao Radoslav.

Dole u Blatu, čekali su ih Srbo i Stojna, u čistoj, pregrejanoj brvnarici, kraj koje su još bili mljekar, štala, ambar. Činilo se da svaka jača oluja može tu brvnaricu prosto da oduva, toliko je slabašno izgledala. Pričali su mi kako sanjaju da naprave kuću na Barama, bliže školi, kako Srbo, kad tokom noći napada sneg, ujutru stavi decu na konja pa ih tako prati prema Barama u školu, kako popodne pogledaju uzbrdo, ima li dece iz škole, da ne ostanu u smetovima, gore na brdu. 

Onda su selo stigli Đorđe, Nemanja, dobri ljudi iz humanitarne organizacije, snovi Raičevića postali su stvarnost.

"Kad bi samo znali koliko smo mi danas srećni, zbog našeg Radoslava najviše, koliko brige ćemo skinuti s vrata. Hvala dobrim ljudima, hvala svakom onom ko je i dinar dao, bog da mu stostruko vrati", pričali su na useljenju Stojna i Srbo.

Radoslav i njegove sestrice, brat, obukli su srpsku nošnju, Srbo je na kuću, kako je i običaj, stavio zastavu Srbije. Prvi u goste stigao mu je komšija Nele Kojović, kuća mu je na par stotina metara od Srbove. Nele sa suprugom, ovde na kraju sveta, gaji petoro dece, Nemanji je 15, Viktoriji 13, Teodori 11, Viktoru 9, malom Vladimiru 8 godina. I Nelova kuća je spomenik ljudskoj dobroti na Pešteru, i nju su pre koju godinu podigli dobri ljudi iz orgnaizacije "Srbi za Srbe", u novu kuću Nele i njegovi preselili su se iz trošne lugarnice na Barama koja je prokišnjavala i samo što se nije bila srušila.

I, liče te dve kuće, dok se oko njih igraju deca a na crnogorske planine preko i na Pešter pred noć spušta oluja na dve starostavne kule motrile negde na kraju sveta.

"Eto, sad imamo novu kuću, ali, nećemo ostaviti ni onu našu brvnaricu u Blatu, tamo smo zazimili pet krava, 15-tak ovaca, imamo malo dečjeg dodatka, prodajemo sir, nastavićemo da gajimo stoku, radimo zemlju, jeste surovo, ali, mi bolje nemamo"- kažu Srbo i Stojna.

Radoslav planira da iz Blata dovede mešance Džonija, Bobija i Meda, da im od dasaka koje su ostale od kuće napravi kućicu, pa da se po vazdan igraju, čim dođe iz škole.