Strateška autonomija EU kao pusti san: Kako je Amerika promenila položaj Brisela

Sastanak ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog kineskog kolege Si Đinpinga u Moskvi prošle nedelje naišao je na predvidljive optužbe u zapadnim krugovima da Moskva postaje potčinjena ili čak vazal Pekinga.

Evropski poslanik Gaj Verhofštat, bivši premijer Belgije, pokušao je da bude duhovit na Tviteru izjavom da "Putinovo užasno nasleđe sada uključuje pretvaranje Rusije u kinesku vazalnu državu", ali je očigledno bio nesvestan ironije sopstvenih reči.

Dok su Sjedinjene Države preuzele vodeću ulogu u osuđivanju kineskog mirovnog plana za sukob u Ukrajini, javno postavljajući uslove pod kojima bi on trebalo da se završi, Evropska unija nije iznela svoj stav, ili barem nije imala ništa originalno da kaže.

Ovo čini Verhofstadtove komentare užasnim prikazom nedostatka samosvesti, ocenjuje politički analitičar Timur Fomenko u tekstu za RT internešnel. Rusija i Kina postavljaju svoju viziju novog multipolarnog sveta, dok se SAD bore protiv njih u nastojanju da zadrže svoju hegemonističku poziciju.

U međuvremenu, Evropska unija je u svemu tome svedena na status pukog igrača na klupi i postala je praktično irelevantna. Neuspeh zemalja EU da založe sopstvenu volju i poziciju među većim silama, kao i njihova potpuna potčinjenost SAD, ismeva koncept "strateške autonomije" koji je nekada zastupao Emanuel Makron.

"Strateška autonomija" je princip evropskih integracija gde EU treba da bude akter u multipolarnom svetu, koji se zalaže za svoje interese i sledi svoju agendu. Pristalice ovog principa insistiraju na tome da EU ne treba slepo da sledi volju SAD kada je u pitanju svako spoljnopolitičko pitanje, već treba da bude proaktivna i da unapredi svoju ulogu na svetskoj sceni. Stoga, ne bi trebalo da, kao što to obično zahteva Vašington, zauzimaju stranu u pitanjima kao što je "novi Hladni rat sa Kinom".

Termin je postao sve popularniji tokom godina Trampove administracije, kada su odnosi Evrope i SAD pali na najniži nivo zbog njegovog posebnog tumačenja doktrine "Amerika na prvom mestu".

Međutim, praktična realnost "strateške autonomije" je da EU nije unitarna država, već labava međuvladina organizacija država koje, iako nastoje da uspostave zajedničke stavove na principu jedinstva, nemaju istinski jedinstvenu spoljnu politiku. 

Unutar institucionalna politika EU često je neuredan kompromis i borba volje između različitih nivoa aktera, uključujući same države, Evropsku komisiju i Evropski parlament. Ovo se kombinuje sa realnošću da su procesi evropske integracije prekinuti od 2008. Izazovi kao što su finansijska kriza evrozone, Bregzit, kovid-19 i unutrašnji sukobi sa raznim državama kao što je Poljska, su značajno oslabili EU.

Kao rezultat toga, EU nije bila pogodna da se nosi sa onim što je, uprkos pogrešnom izveštavanju medija, jedini najeksplicitniji izvor stranog uticaja i mešanja protiv nje – SAD. Vašington ima više kanala preko kojih vrši kontrolu nad mnogim spoljnopolitičkim akterima EU.

Prvo, koristi mrežu istraživačkih centara koje finansira vlada i povezanih novinara da kontroliše javno mnjenje i usmerava zemlje EU ka podržavanju svojih ciljeva. Drugo, SAD imaju izvanrednu političku vlast nad državama bivšeg sovjetskog bloka istočno od EU, sa izuzetkom Mađarske, što koriste za podsticanje pojačanog antagonizma protiv Rusije i Kine, i stoga podriva pokušaje blokova koje čine moćne države – Nemačka i Francuska, da vode pomirljiviju spoljnu politiku.

Fomenko kao treći vid uticaja SAD na Evropu vidi Veliku Britaniju, preko koje Vašington, iako nije više članica EU, projektuje svoju političku volju na kontinent i nadjačaju volju bilo koje države članice koja pokuša da prkosi.

Primer za to je Bi-Bi-Si koji deluje kao ogromna propagandna mašina koja gura narative u skladu sa spoljnom politikom Vašingtona. Pored toga, SAD su pokazale sposobnost da rade sa obaveštajnim službama država članica i da ih naoružavaju protiv svojih zemalja, kao što je korišćenje danskih obaveštajnih službi za špijuniranje drugih evropskih lidera.

SAD su uspele da održe Evropu podeljenom, sukobljenom i naizgled sposobnom da vodi bilo kakvu spoljnu politiku koja zapravo ispunjava evropske interese, za razliku od interesa SAD.

Ovo je kulminiralo čak do te mere da su uništeni gasovodi Severni tok, a zatim je puštena lažna vest da je Ukrajina odgovorna. Rat u Ukrajini je na kraju samo ubrzao izolaciju i nevažnost Evrope, što je ojačalo držanje vojno-industrijskog kompleksa nad kontinentom, potkopalo njegovu energetsku industriju i tako pretvorilo termin "strateška autonomija" u podsmeh, smatra Fomenko.

Zbog svega navedenog moglo bi se postaviti pitanje ko je zaista vazal?

Ako se rađa novi multipolarni svet, pošteno je reći da Evropa jednostavno nije deo toga.

Rusija, Kina i Amerika su pokretači aktuelnih događaja, navodi Fomenko, EU je samo putnik.