Olimpijska asebeja

"Istina, mašta je bila izumitelj, ali je ona u svojim domišljanjima nehotično sledila tip ideja, pa utoliko nužnost; u mitologiji je izgradila drugi jedan svet s apsolutnom objektivnošću, te mitologija nije bila delo pojedinačnih individua kao individua, nego delo celog jednog pokolenja... Bogovi svake mitologije nisu odista ništa drugo, doli ideje filozofije, samo posmatrane objektivno ili realno", naveo je nemački filozof Fridrih fon Šeling.

Olimpijske igre u Parizu završene su spektaklom koji je svojom simbolikom zasenio svečanost otvaranja. I jedan i drugi čin, kao, na primer i pesma Evrovizije, promovišu simboliku nove normalnosti.

Nešto što liči na Leonardovu Tajnu večeru, ali kao skup karikatura, prema rečima umetničkog direktora ceremonije, Tomasa Žolija, nije postojala namera da se ismeva hrišćanstvo, već je scena trebalo da upućuje na paganske bogove. Međutim, čak i ako je u pitanju paganistički ritual, teško ga je opravdati, zato što su antički uzusi umetnosti bili toliko uzvišeni i veliki, nikako nakaradni, pa se ne mogu porediti sa ovakvom promocijom tolerancije i idejom da se napravi "paganska zabava povezana sa bogovima Olimpa", kako je Žoli opisuje.

Ideja mitologije je u antičko vreme bila od najvažnijeg interesa za neki narod. Mit je bio fundamentum populi, tj. njegova iskonska kolektivna predstava o duhovnoj povezanosti. Šeling je pisao kako je "nezamislivo da jedan narod postoji bez mitologije" jer je svaka mitologija "overovljena" u narodu i jedino je tako i mogla da zadobije stupanj "narodstva".

Mitologija je bila od supstancijalne važnosti za helensku običajnost i nije smela biti skrnavljena. Svako skrnavljenje bilo je podložno ostrakizmu, tj. proterivanju iz države. Poznat je slučaj filozofa Anaksagore koji je u V veku p.n.e. bio optužen za asebeju, tj. za nepoštovanje božanstava i svetih mesta, pa je zbog toga morao da napusti Atinu. Ni sam Perikle nije mogao da ga zaštiti, iako mu je bio savetnik i prijatelj.

Umetnički direktor ovogodišnjeg otvaranja uspeo je jednim događajem da skrnavi i staru i novu religiju i iako estetsko i umetničko često idu zajedno, u ovom slučaju asebeja je očigledna.

U istinskom umetničkom delu celina treba da bude lepa tako da u vidljivom i konačnom prikaže ono što je nevidljivo i večno. Nasuprot tome, Žolijeva "umetnost" predstavlja negaciju umetnosti i estetskih vrednosti i zato se kao umetnost ne može ni tretirati. U pitanju je imitacija umetnosti, nešto što joj samo nalikuje, a u stvari predstavlja promociju ideološkog koncepta nove normalnosti.

Olimpijske igre zaista su bile povezane sa starom mitologijom. Prema istorijskim izvorima, ustanovljene su u Zevsovu čast 776. p.n.e. One su imale toliku važnost za Stare Helene, da su i vreme računali preko olimpijada. To je period od četiri godine između dveju olimpijskih igara, pa se tako na primer govorilo da se neki događaj zbio te i te godine te i te olimpijade, pri čemu bi prva godina prve olimpijade bila 776. godina p.n.e. kako mi danas računamo vreme.

Često se u naše vreme u tom pogledu pravi greška, pa se brkaju pojmovi olimpijade i olimpijskih igara. Opšte je poznato je da je tokom igara proglašavano sveto primirje i ratovi bi po pravilu barem nakratko prestajali. U pitanju je bio više simbolički čin, zato što su igre trajale kratko. Prve igre završavane su u toku jednoga dana. Posle ustanovljenja hrišćanstva kao zvanične religije, olimpijske igre postale su nepoželjne kao ostatak nečega što je povezano sa starim verovanjem, pa ih je 394. godine zabranio car Teodosije I.

Iako moderno obnavljanje olimpijskih igara na neki način predstavlja i promociju mitologije, ovogodišnje otvaranje kroz tzv. umetnički koncept zapravo promoviše novu ideologiju, koja karikira i staru i novu religiju, i mitologiju i hrišćanstvo, i Zevsa i Hrista i učestvuje u uspostavljanju novog društva dženderizovanih pojedinaca i nove religije bez boga (ili bogova). Bogovi sa Olimpa u Žolijevom tzv. konceptu tolerancije instrumentalizovani su na isti način kao što je instrumentalizovana muzika na takmičenju za pesmu Evrovizije.

Svi sportisti samim učestvovanjem na takvim igrama globalnog rijalitija postali su saučesnici u tom projektu. Niko nije posle takvog otvaranja koje supstancijalno određuje njihov karakter, odbio da učestvuje i vratio se kući. Zato se može reći da današnje olimpijske igre više sličnosti imaju sa rimskim gladijatorskim borbama nego sa helenskim igrama. Gladijatori ne mogu da odbiju borbu u areni.

Igre su se pretvorile u spektakl koji zaokuplja javnost u skladu sa principom Panem et circenses / Hleba i igara. Juvenal se žalio kako se Rimljani više interesuju ko će pobediti u areni, nego za svoj društveni položaj. I danas ljudi, podeljeni u nacije, uživaju u spektaklu, raduju se pobedama svojih, po pravilu, bogatih "gladijatora" i njihove pobede vide kao svoje, dok oni zapravo igraju za sebe i svoje interese. Većina njih su apatridi koji nemaju ni prebivalište u zemlji za koju navodno igraju. U tome je suština današnje sportske spektatorske obmane koja od ljudi pravi neku vrstu narokomana koji zaboravljaju da se u isto vreme, ne tako daleko, ratuje, da mnogi nedužni ljudi gube svoje domove i živote, da se svet nalazi pred nuklearnom katastrofom.

Olimpijske heroji postaju nacionalni heroji koji "ginu" za svoju zemlju i za svoju "pogibiju" dobijaju stotine hiljada evra. U nekoj državi malo manje, u nekoj malo više. Za jednu zlatnu medalju prosečno plaćeni radnik u Srbiji treba da radi oko 250 meseci, a Stari Heleni svoje pobednike nagrađivali su lovorovim vencom.