Biciklima do "sultana" u Strazburu

Maja 1968. godine u Parizu je održana međunarodna konferencija povodom sto godina od objavljivanja Marksovog Kapitala, na kojoj je učestvovao i profesor Mihailo Marković. U isto vreme u Parizu su buktale studentske demonstracije. Na ulicama Pariza vodio se pravi mali rat. Igrom sudbine i sam je postao njihov učesnik. Dok se vraćao u hotel posle zasedanja konferencije, ugledao je poveću grupu mladih ljudi koja je trčala prema njemu, a koju je jurila policija. Isprva je odlučio samo da nastavi da hoda i da se ne meša. Međutim, jedan od mladića doviknuo mu je: "Bežite, prebiće Vas! Oni ne istražuju ko je slučajni prolaznik, a ko je demonstrant". Profesor, videći da nije šala, poče i sam da beži:

"Trenutak kasnije već sam video da policajci, bez reči, besomučno obaraju pendrecima svakog ko se nađe pred njima... Okrenuo sam se i potrčao za masom što sam brže mogao". (Marković, 2008, Juriš na nebo)

Predsednik Francuske u to vreme bio je Šarl De Gol. Nije hteo da hapsi Sartra, koji je bio jedan od najaktivnijih pobunjenika, ali prema studentima koji su mu tada skandirali: "De Gaule – assassin, De Gaule – assassin! (De Gol – ubica!)" bio je brutalan. Danas se veliki aerodrom u Parizu zove "Šarl de Gol", a on se smatra jednim od najvećih državnika dvadesetog veka.

Nepunih mesec dana kasnije, početkom juna te 1968. godine i kod nas su izbili studentski protesti, sa vrlo jasno izraženom idejom o "crvenom univerzitetu Karl Marks". Filozofski fakultet u Beogradu bio je jezgro i epicentar, predvodili su ih profesori sa tog fakulteta, prevashodno sa odeljenja sa filozofiju i sociologiju, a jedan od najisturenijih i najaktivnijih bio je upravo profesor Mihailo Marković. Pored njega istaklo se još sedmoro profesora Filozofskog fakulteta koji su kasnije optuženi da su pokrenuli pobunu zbog koje su 1975. godine izbačeni sa fakulteta.

U pitanju su Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.

Studenti koji su bili izolovani na svojim fakultetima istakli su zahteve za socijalnom pravdom, za više demokratičnosti u okviru socijalističkog sistema, slobodnije medije i prava na štrajk i okupljanje. Glavno mesto zborovanja bilo je dvorište stare zgrade Filozofskog fakulteta. Iako nisu osporavali ni socijalizam, ni samog Tita kao predsednika, moglo bi da se kaže da su ove demonstracije bile idejno potkovane, da su imale određeni revolucionarni karakter i u suštini zahtevale neki oblik demokratskog socijalizma, za šta se u svojim delima i zalagao spomenuti profesor sa odeljenja za filozofiju Mihailo Marković.

Sadašnji studentski protesti takvu crtu nemaju, idejno i moralno su tanki, a zasnovani su na performansima koji često nemaju ni estetske vrednosti. Razlog za to verovatno leži u činjenici da je centar pobune u Beogradu Fakultet dramskih umetnosti, a ne Filozofski fakultet koji u u ovim događajima, po pravilu, igra epizodnu ulogu.

Poslednji i još uvek aktuelni performans je biciklistička tura od Novog Sada do Strazbura. Mala grupa studenata iz Novog Sada objavila je da će biciklima da pređe oko 1300 kilometara i poseti evropske institucije koje se tamo nalaze.

Poznati slovenački trener Miha Koncilija u razgovoru za Bi-Bi-Si na srpskom bio je vrlo sumnjičav da je takav poduhvat ostvariv za bicikliste rekreativce: "Oni treba da prođu 100-120 kilometara dnevno, i ako voze prosečnom brzinom od 20 kilometara na sat ili manje, voziće šest, sedam sati dnevno... Ako govorimo o profesionalcima u seniorskoj konkurenciji, njima je potrebno tri, četiri godine da se pripreme za neka velika takmičenja, dnevno treniraju/voze po nekoliko sati, po 1.000 sati leti provode na sedištu". Inače, kilometraža ovog poduhvata je više od trećine trke Tur d Frans (Tour de France) koju voze spomenuti profesionalci u dvadesetak etapa sa dva dana odmora.

Sličnu sumnjičavost zastupa i Radomir Pavlović, poznati komentator biciklističkih trka. On veliki problem vidi u sedalnom delu bicikla. Prema njegovim rečima, potrebno je navići se na dugo sedenje, što je biciklistima najteže i najbolnije: "Ako neko trenira, vozi svakog dana po 30-40 kilometara, on je naviknut... Ali ako neko nema trening, nego sedne i vozi tri sata, sledećeg dana neće moći da sedi". Pored toga potrebna je dobra i skupa logistika u vidu pratnje, rezervnih delova i opreme, kao i ishrane i smeštaja.

Da podsetimo, studenti biciklistički rekreativci gotovo bez ikakve pripreme trebalo bi desetak dana (uz neki dan odmora) po svim vremenskim uslovima koji bi mogli da ih zadese (kiša, sneg, vetar...) da voze po šest do sedam sati dnevno, kako bi prelazili tih oko 130 kilometara svaki dan.

Ali, stavimo na stranu to da li ova grupa zaista vozi bicikle sve vreme ili samo pred kamerama. Nije to najvažnije pitanje. Pretpostavimo da voze i bolje od učesnika "Tur d Fransa".

Glavno pitanje je zašto uopšte idu u Strazbur. Šta je time nepoznati idejni tvorac ovog krajnje ponižavajućeg performansa hteo da postigne. Možda da se pokaže da su oni protiv "dahija", ali ne i protiv "sultana", ili nešto slično.

Verovatno zato nijedan njihov performans nije održan na teritoriji Kosova i Metohije, uz slabašan izgovor da je "knez" izdao Kosovo. Čak i da je tako, ako se već maršira po Srbiji, trebalo je otići i posetiti svoje kolege na univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici i odatle poslati pismo u Strazbur pod naslovom "Kosovo je Srbija" o svim kršenjima Rezolucije 1244, kao i ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, s obzirom da veruju evropskim institucijama. Zanemarimo i to da su baš te evropske institucije pokrovitelji tzv. kosovske nezavisnosti. Zašto nisu otišli na Kosovo i Metohiju? Možda zato, jer bi se time zamerili upravo onima kod kojih idu.