Da li će Venecuela ostati bolivarska?

Španski sveštenik Bartolomej de las Kazas u svom spisu Kratak izveštaj o uništenju Indijanaca (Brevísima relación de la destrucción de las Indias) iz 1552. godine, ostavio je svoje lično svedočanstvo o osvajanjima španskih konkvistadora u Južnoj Americi.

Las Kazas se borio protiv tadašnje teorije pravednog rata i tzv. zakonite upotrebe sile protiv starosedelaca u Južnoj Americi koja je podrazumevala da su oni krivobošci i po svojoj prirodi robovi. Prema Kazasovom svedočenju, ovi osvajači uništili su velike i raznolike narode, zauvek su nestali mnogi jezici, a "okrutnim bezakonjem i bezbožnošću [] poubijali, zatrli i u pakao poslali od četiri do pet miliona ovih nevinih stanovnika. [] U svim pokrajinama, gde bi došli, pre nego što bi uhvatili vrhovnog poglavicu, Špance su Indijanci primali s pesmom i plesom i donosili im na dar velike količine zlata. Osvajači, da uliju strah u celom kraju, za uzvrat su ih klali i sekli".

Odnos osvajača i osvojenih, bio je potpuno suprotan.

Tadašnji Kubanci verovali su da su Španci neki božji izaslanici koji su doplovili sa neba, jer su im brodska jedra ličila na krila, a Španci su o njima jednostavno mislili da su divljaci, mada su često sumnjali da su uopšte ljudi. O tretmanu prema tadašnjim Kubancima govori i činjenica da je za Kolumba glavnu dragocenost predstavljalo nekoliko domorodaca koje je poveo za sobom i pokazao španskoj kraljici Izabeli koja je bila njegova glavna zaštitnica.

Uticaj Las Kazasa je zasigurno bio veliki i na Simona Bolivara koji se u prvoj polovini 19. veka borio za oslobođenje latinoameričkih naroda, ali i na druge revolucionare u ovim zemljama. U tom smislu može da se spomene pokret indigenista u Peruu i Meksiku.

Indigenizam je pokret koji ideološki stoji nasuprot hispanizmu i podrazumeva borbu za odbranu autentičnih kulturnih i jezičkih razlika, pa čak i nadoknadu za nedela kolonijalnih osvajača. Čini se da, kada su ta nedela u pitanju, možda najveće predstavlja ono koje se tiče jezičkog i religioznog identiteta. Ovi narodi su tokom viševekovne zapadne kolonijalne dominacije gotovo u potpunosti izgubili svoj prethodni jezički identitet i danas uglavnom govore jezikom prvobitnih osvajača.

Veliki kubanski pesnik i revolucionar Hose Marti smatrao je da identitet treba tražiti negde u prožimanju autohtonih i novoprimljenih hispanističkih kulturnih vrednosti.Međutim, to mu nije smetalo da kao glavni moto svoje borbe postavi sledeće: "Kuba mora da bude slobodna od Sjedinjenih Država isto kao i od Španije."

Ove Martijeve reči predstavljaju paradigmu onoga što bi moglo da se nazove filozofija oslobođenja, koja je i danas aktuelna u Latinskoj Americi, a ponajviše, moglo bi se reći, u Bolivarskoj Republici Venecueli. Ono što važi za Kubu, još više važi za Venecuelu, zato što, pored ostalog, ima najveće rezerve nafte na svetu.

Nikolas Maduro, legalni predsednik Venecuele, suverene države, priznate u Ujedinjenim nacijama, kao i njegova žena Silija Flores, kidnapovani su u vojnoj akciji Sjedinjenih Američkih Država 3. januara ove godine, na isti dan kada je pre 36 godina otet predsednik Paname Manuel Norijega koji je takođe optužen za trgovinu drogom. Amerikanci očigledno vole simboliku datuma što su i u našem slučaju potvrdili.

Američki predsednik Donald Tramp ovu akciju vidi kao zakonito hapšenje onih koji su pred američkim sudom optuženi za tzv. narkoterorizam, rekavši da će se "oboje sada suočiti sa američkom pravdom".

Ovo nije presedan, Tramp je samo potvrdio da međunarodno pravo ne obavezuje. U suprotnom, on bi morao da dopusti da je takođe zakonito da neka druga sila optuži, na primer, Netanjahua za ratne zločine, zarobi ga i izvede izvede pred svoj sud. Možda baš zbog takvih implikacija, Tramp je povodom otmice Madura rekao da ne postoji druga sila koja bi ovakvu akciju mogla da izvede, tj. da to mogu da učine samo oni. Kao da je izazvao druge – probajte, ako možete.

Drugim rečima, on je svetu stavio do znanja sledeće – mi imamo moć da ovo uradimo (a vi drugi je nemate) i zato na to imamo i pravo, tj. pravo proizlazi iz moći.

Nešto slično Atinjani su poručili Meljanima u čuvenoj opsadi ostrva i male države Mel 416. godine p.n.e. U pregovorima koji su između njih vođeni Atinjani su insistirali na tome da pri nejednakim odnosima snaga jači sprovodi ono što može ukoliko je to u skladu sa njegovim interesima, a slabiji mora da popušta. Suština politike u tom pogledu ogleda se u odnosu snaga, a pravo i nepravo samo su lepe reči iza kojih ta suština ostaje sakrivena.

Profesor Džefri Saks povodom otmice Madura izjavio je da Sjedinjene Države namerno pokušavaju da unište i privid postojanja međunarodnog prava i tim povodom je upozorio da neće stati kod Venecuele, a da će ostrvo Grenland vrlo verovatno ubrzo doći na red: "Ne znam kako će se Evropa osećati kada Tramp okupira Grenland. Ali, nemojte se iznenaditi kada se to dogodi." 

Saks s pravom upozorava, ali i sam Tramp je o tome otvoreno govorio. Povodom ovih događaja, on je posebno istakao da se Sjedinjene Države na određeni način vraćaju Monroovoj doktrini iz 1823. godine koja pretpostavlja njihovu dominaciju nad celim američkim kontinentom. (O Monroovoj doktrini pisali smo pre dve godine u tekstu "Bolivar i Monroova doktrina")

Američki novinar Taker Karlson, sa druge strane, takođe ispravno ukazuje da Venecuela nije imala nikakvo dugovanje prema MMF-u, da je imala vlastitu centralnu banku koju nisu kontrolisali Rotšildi, da je lihvarenje u Venecueli zabranjeno zakonom itd.

Maduro je bio verni nastavljač i sledbenik bolivarskog socijalizma koji je ustanovio Ugo Čavez 2002. godine. Obespravljeni narod u Venecueli dobio je tada šansu da bude slobodan. Pet miliona hektara zemlje podeljeno je bezemljašima, a naftna kompanija "Petroleos de Venesuela" i izvorišta nafte na Orinoku vraćena su narodu Venecuele.

Moglo bi se reći da su dva glavna cilja američke operacije.

Prvi je da se Sjedinjenim Državama vrate izvorišta nafte koja oni smatraju za svoja i drugi, da se bolivarski socijalizam eliminiše i Venecuela ponovo postane američka kolonija u kojoj će "divan" narod, kako kaže Tramp, živeti srećno do kraja života kao u divnim holivudskim filmovima. Međutim, da bi se Trampovi ciljevi ostvarili, Amerikanci moraju čizmom stati u Venecuelu i obezbediti da venecuelanska nafta ponovo bude američka na dobrobit venecuelanskog naroda. To se za sada nije desilo. I teško da se može desiti, jer Amerikanci su imali moć za spektakl, da upadnu, otmu i pobegnu, ali moć da vojno okupiraju Venecuelu nemaju.

Vlast se u Venecueli za sada nije promenila. Venecuelanski vrhovni sud proglasio je potpredsednicu Delsi Rodrigez za vršioca dužnosti predsednika, a ona je u svom dosadašnjem delovanju i istrajavanju u borbi za bolivarski socijalizam i očuvanje slobode, naročito u odnosu na Sjedinjene Američke Države, možda i teži protivnik od Madura.

U svojim izjavama ona je najavila svaki, pa i vojni otpor američkoj agresiji.

Glavno pitanje povodom otmice nije u tome kako se to sve dogodilo, da li je bilo izdaje i ko je izdao, ili postoji li neki tajni dogovor, već u tome da li će Venecuela ostati antiimperijalistička bolivarska republika, tj. da li će prihodi venecuelanskih kompanija biti na dobrobit naroda kojem i pripadaju, ili će postati nešto tuđe.

Na Delsi Rodrigez, čiji otac je mučen u zatvorima CIA, veliki je izazov, jer se ona nalazi na ideološki dijametralnoj poziciji u odnosu na američkog predsednika.