U Trebinju i Nikšiću upravo je održan deveti po redu Srpski filozofski simpozijum (SoFoS). Uvodno predavanje održao je dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 Đorđe Malavrazić.
On je posebno istakao da se u razmatranju odnosa između države i medijske kulture, poseban akcenat stavlja na razmatranje medijske etike i etike u upravljanju državom. U prošlosti, ali i danas, prema njegovim rečima, njihov odnos bio je vrlo složen.
Država je po pravilu bila pokrovitelj velikih kulturnih poduhvata i vlasnik i osnivač masovnih medija, a istovremeno i njihov usmerivač, kontrolor i cenzor u skladu sa svojim interesima. Danas se, međutim, nasuprot tome, traži odvajanje medija od državne uprave i u tu svrhu se osnivaju pojedini javni medijski servisi koji zato što su javni, nisu državni.
Ali šta to znači da su javni? Šta je javnost? Možda je društvo. Ali, onda se vraćamo na društvenu svojinu, koju su ti isti sa Zapada tražili da ukinemo kao ostatak onog "užasnog" socijalističkog sistema.
U tom pogledu Malavrazić je rekao i sledeće: "Danas je retkost da su mediji direktno u državnom vlasništvu, tome se izričito teži u evropskom zakonodavstvu. U savremenim okolnostima, javni medijski servisi nisu doveli do prosperiteta kulture i zbog potiskivanja kulture na marginu, državni period vlasništva je u tom pogledu bio bolji. Takođe, taj period je bio bolji, barem u Srbiji i kada je reč o lokalnim medijima, jer kada su se formirali javni servisi, raspao se sistem lokalnih radio stanica u Nišu, Kragujevcu, Kraljevu... Tek predstoji period kada će se odnos države i medijske kulture iznova razmatrati i pronalaziti neka nova rešenja".
Ovogodišnja tema SoFoSa – država i medijska kultura, predstavljala je poseban izazov za istraživanje i posebno je važna za naše oskudno vreme koje se često određuje i kao vreme postistine. U tom pogledu možemo da parafraziramo čuvenog pesnika i filozofa iz doba ranog nemačkog romantizma Fridriha Helderlina i postavimo pitanje – čemu mediji u oskudno vreme?
Postistina kao ono što je "posle" istine, indiferentna je u odnosu na činjenice, u skladu sa principom – tim gore po činjenice. Međutim, možda je još važnije što je ona indiferentna i u odnosu na dobro i zlo. Novinari kao medijski radnici danas su često kreativni kao pesnici i književnici i drugi umetnici koji u svojim delima nemaju obaveze prema istini. Novinari tako postaju moderni umetnici.
Mediji kao postistinski kreativni instrumentarijum imaju važnu, možda i ključnu ulogu.
Vladavina postistine kao svojevrsna tiranija tajnih centara moći, ne preza od toga da se unište predanja i tradicija, a time i skoro celokupna istorija, ukoliko je to u skladu sa njihovim interesima. Postistinski ustanovljen razum stvara sliku novog čoveka, obraćajući se onom starom tako što primenjuje hegelovsko "lukavstvo uma" – mislivši da radi za sebe, svoju udobnost i svoje lične interese, stari čovek zapravo radi u korist tuđih tajnih interesa, postajući novi digitalizovani, tj. cifrovani čovek.
Ovde je možda bolje upotrebiti odavno usvojenu reč "cifra", umesto engleske reči "digit". Novi čovek kao cifrovani čovek, kako je objavljeno u Davosu "neće imati ništa i biće srećan". Stari čovek to još uvek ne uzima dovoljno ozbiljno. Naravno, sve se to radi u ime sveopšteg napretka i dobra starog čoveka. Stari režim pretvara se u novi režim sveopšteg digitalizovanog/cifrovanog nadzora, proklamujući ljudska, pa čak i dečija prava i slobode, kao da deca nisu ljudi.
Novonastajuće doba nadzora slično je onoj tiraniji razuma o kojoj je pisao i Helderlinov prijatelj Fridrih Šeling koji je to vreme s kraja osamnaestog veka odredio kao malaksalo, mlitavo doba, koje "od straha uzmiče pred svakom probuđenom, čoveku svojstvenom snagom [...]",pa je kao prvi filozofski princip postavio apsolutnu slobodu. Čovek nije objekt, smatrao je, već subjekt koji ne sme da bude instrumentalizovan.
Slično je pisao i Avgust Šlegel 1806. godine:
"Naše vreme boluje [...], od mlitavosti, neopredeljenosti, rasparčavanja života u sićušne, skučene razonode i od nesposobnosti da oseti velike potrebe, od opšteg plivanja niz vodu, bez obzira na to u kakve močvare bede i sramote može da odnese vodena struja. Ovo je nasilničko vreme, koje stavlja na teške probe, vreme određeno, ili da iz duge, neizrecive nesreće izvuče i stvori nov oblik stvari, ili pak da celokupnu evropsku kulturu uništi, nametnuvši joj jednoličan jaram."
SoFoS kao da prenosi ove teške reči i Helderlina i Šelinga i Šlegela sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka u naše vreme, postavljajući kao svoju krovnu, temu filozofiju i slobodu. Na taj način problematizuje se i aktualizuje upravo to da li i današnji čovek boluje od mlitavosti i opijenosti nekom skučenom razonodom i bespotrebnom automatizacijom, robotizacijom, digitalizacijom koje se sve odlikuju idiotizacijom čoveka i superiorizacijom mašina i njihovih softvera koji se čak imenuje kao inteligencija, doduše artificijelna, što vodi i nastanku nove kaste artificijelnih intelektualaca.
Ovo se najbolje može sagledati na dva primera:
1. Nekada, u vreme analogne fotografije postojali su foto-aparati koje smo kolokvijalno nazivali "idioti" zato što su sve "umeli" sami oko snimanja fotografija. Čovek je trebalo samo da stavi film, kadrira i "škljocne". Međutim, ako bi nekoga trebalo uopšte zvati "idiotom" u tom pogledu, to svakako nije taj foto-aparat, jer on je taj koji "zna" kako da podesi blendu i ekspoziciju, čovek koji ga je koristio, o tome, po pravilu, nije znao ništa.
2. Tzv. pametne table u školama trebalo bi da zamene stare "glupe" table. Međutim, i ovde se od učenika traži da manje zna, da se manje trudi, da se manje napreže oko svoje motorike koja je povezana i sa kognitivnim sposobnostima, da ne mora briše i piše služeći se prirodnim materijalima – kredom i vodom. A za pametne đake potrebne su glupe table. Mnogi bogataši, držeći se ovog principa, svoju decu šalju u škole, deluje paradoksalno, koje su skupe i zbog toga što se tamo piše kredom i briše sunđerom i vodom.