Pandemija nije odjavljena

Reč pandemija (pandemos) potiče iz grčkog jezika i sastoji se iz dve reči sav, ceo (pan) i narod (demos). To znači da, jezički gledano, pandemija predstavlja nešto što se odnosi na ceo narod. Međutim, u udžbenicima epidemiologije obično se navodi da se radi o širokoj rasprostranjenosti, najčešće, neke zarazne bolesti. Drugim rečima, pandemija predstavlja brzo širenje epidemije zarazne bolesti na ogromna prostranstva i zarazu stanovništva više zemalja, kontinenata ili celog sveta.

Pandemija se još naziva i intenzivna ili globalna epidemija, dakle, određuje se posredstvom pojma epidemije koja se takođe određuje kao široka rasprostranjenost neke bolesti, ali koja ima lokalni karakter.

Sve se, tako, vrti u začaranom krugu "široke rasprostranjenosti". Dakle, kada hoćemo u kontekstu proglašenja pandemije da dobijemo odgovor na pitanje šta je uopšte pandemija, epidemiologija ne daje zadovoljavajući, tj. adekvatan odgovor. Pandemija je pandemija, šta tu ima da se pita, to je opšte poznata stvar, neko bi rekao.

Međutim, ovo pitanje je i te kako važno i nikako nije opšte mesto, jer, kako smo mogli da vidimo i proživimo, ali i dalje da živimo u tzv. "stand by" ili mirujućem stanju pandemije, ove stvari određuju kako živimo, a posebno kako ćemo da živimo u bližoj i daljoj budućnosti.

Mirujuće stanje

Pandemija nije odjavljena, a u sredstvima javnog informisanja svaki dan dobijamo obaveštenja o tome koliko ima pozitivnih na virus SARS Cov 2 i koliko je preminulih.

Ovo mirujuće stanje pandemije je teško objasniti, pošto podrazumeva desetine hiljada "zaraženih" na mesečom nivou, a ne sprovode se nikakve mere, osim što se i dalje insistira na maskama u zdravstvenim ustanovama, iako je posle oksfordskog istraživanja, ako ne ranije, sasvim jasno da maske, osim psihološkog, nemaju medicinskog efekta. To se posebno odnosi na pamučne maske iz domaće radinosti koje nemaju čak ni medicinski sertifikat.

S vremena na vreme pojavljuju se podvarijante varijanti izvornog vuhanskog virusa i vesti o nekim drugim mogućim opasnostima koje se tiču drugih bolesti, kao što su na primer majmunske boginje.

U epidemiološkim udžbenicima mogu se pronaći formulacije u kojima se kaže da se zarazne bolesti, po pravilu, masovno pojavljuju u toku ratova, zemljotresa, poplava, ekonomskih kriza i drugih vanrednih stanja, što značajno povećava ljudske gubitke u tim situacijama. Teški su primeri koji mogu da se navedu u tom pogledu, a možda je najupečatljiviji onaj iz 1915. kada je naša vojska, ali i ceo narod stradao u epidemiji trbušnog tifusa. Veliko je bilo stradanje i u Drugom svetskom ratu od iste bolesti. Svi smo bili svesni opasnosti od moguće zaraze u velikim poplavama koje su nas zadesile 2014. godine, kada je najviše stradao Obrenovac, zbog čega su preduzimane neophodne mere za njeno sprečavanje.

A gde su mere?

Posle proglašenja pandemije, krajem marta 2020. godine, ljudima starijim od 65 godina bilo je zabranjeno da izlaze iz svojih stanova, mnogi ljudi su radili od kuće ili im je bilo potpuno ili delimično zabranjeno da rade (frizeri, kozmetičari, ugostitelji i dr.), deca nisu išla u školu, mlađi su pratili "nastavu" preko televizije, a stariji preko interneta, gradski i međugradski prevoz nije radio, a vikendom je važila potpuna zabrana kretanja.

Lekari iz Kriznog štaba bili su ljuti zato što smo "olako shvatili opasnost od ove bolesti i dalje se intenzivno družimo i pokušavamo da izbegnemo mere koje je neophodno da poštujemo – izolaciju i distanciranje, da bismo sprečili širenje virusa". Tog dana na početku proglašene pandemije registrovano je 115 slučajeva sa pozitivnim testom. U poslednje vreme na dnevnom nivou se registruje od nekoliko stotina do skoro hiljadu pozitivnih slučajeva, a gotovo nikakve mere nisu na snazi.

U Ukrajini rat je odneo pandemiju. Kada je počela ruska specijalna operacija pandemija je bila u toku, na snazi su bile ozbiljne mere ograničavanja kretanja, uvođeni su ausvajsi, a posebno su bile izrazite mere koje su se odnosile na putovanja u inostranstvo.

Ta putovanja uslovljavana su vakcinacijom ili testiranjima. To je dobro osetio Novak Đoković u Australiji. Milioni ljudi napustili su Ukrajinu, a mere koje su do tada bile na snazi jednostavno su ukinute, bez medicinskog opravdanja. U samoj Ukrajini, zbog ratnog stanja i nemogućnosti sprovođenja do tada sprovođenih zaštitnih mera, kao i higijenske situacije koja je, posebno na frontu, u rovovima, svakako lošija nego u mirnodopskom stanju, epidemiološka situacija mogla je samo da bude pogoršana.

"Nevidljivi neprijatelj"

Međutim, nasuprot tome, pandemija je tamo volšebno nestala. Posle toga, mada ne nužno i zbog toga, ublažena je i u ostatku sveta, a mere su ili ukinute ili drastično ublažene. Tako je došlo do ovog "stand by" stanja.

Na čudan, ali ne i neobjašnjiv način pandemija i ukrajinska kriza su dve povezane stvari. I borbena terminologija koja je korišćena u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i prelivana na krizne štabove svetskih vlada na početku pandemije ukazuje na to – "nevidljivi neprijatelj", "ratno stanje", "napad na virus" i dr. Pandemijsko "ratno stanje" preraslo je u pravo ratno stanje, a "nevidljivi neprijatelj" postao je vidljiv.

U okrilju proglašene pandemije odvijaju se procesi u obrazovanju, kulturi, ekonomiji i uopšte u društvenom životu. Sveopšta digitalizacija i prelazak na on line funkcionisanje se masovno isprobavaju. Ti procesi, međutim, ne bi mogli da se događaju da nije proglašena pandemija.

Radi se o prelomnom vremenu koje bi trebalo da uspostavi novo stanje stvari u javnom i privatnom životu. To novo stanje stvari podrazumeva zapravo novu paradigmu koja predstavlja svojevrsnu refeudalizaciju u pogledu parametara koji se odnose na značajno uskraćivanje različitih prava i sloboda. Ta paradigma uključuje značajan stepen kontrole koji uključuje razne oblike nadzora i prisilnih ili uslovljavajućih medicinskih tretmana.

Ovi procesi očigledno nisu završeni i zato pandemija nije odjavljena. Međutim, čovek nije objekat i zato je prvi princip i najviša vrednost sloboda koja je vrednija i od samog života. Ali sloboda u tom pogledu nije prosto mogućnost biranja, već, kako je pisao Kant, autonomija volje – sloboda kao sposobnost stvaranja vlastitih zakona. Čovek kao umno biće ima tu autonomiju volje kojom stiče svoje ljudsko dostojanstvo kao moralno biće, i zato će se za slobodu boriti neprestano.