Kada je Aristotel pisao o tragediji, on je u poznatoj definiciji istakao da je to podražavanje ozbiljne radnje koja izaziva sažaljenje i strah, čime se proizvodi pročišćenje (katarsis). Tragedija, dakle, kako on kaže, "nije podražavanje ljudi, nego podražavanje radnje i života, sreće i nesreće, a sreća i nesreća leže u radnji, i ono što čini cilj našeg života, to je neko delanje, a ne kakvoća".
Međutim, on je mislio na umetničku tragediju, koja se posmatra u pozorištu (theatron). Reč tragedija, sama po sebi, ne upućuje na sreću ili nesreću. Tragos je na starogrčkom jeziku jarac, a ode pesma, tako da je tragedia u tom smislu jarčeva pesma. Ne zna se sasvim pouzdano kako je do takvog prenosa došlo, a prema jednom objašnjenju razlog je u tome što su pevači na Dionisovim svečanostima nosili jarčje kože.
Prema Aristotelovom viđenju, duša tragedije je priča, a ne karakteri, a posmatranje tragičnih događaja treba da dovede do katarsisa one koji posmatraju. Kod posmatrača sve vreme postoji svest da je u pitanju pesnikova izmišljena priča, nešto što se ne događa realno, već predstavlja oponašanje onoga što bi moglo da bude realno.
Međutim, kako objasniti situaciju kada je tragedija realna kao ova koja se dogodila u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, a u drugom činu u selima u okolini Mladenovca?
Streljanje iznutra
Dogodilo se nešto možda još strašnije od streljanja đaka u Kragujevačkoj gimnaziji koje su počinili Nemci kao spoljni neprijatelji i okupatori 1941. godine. Sada se de facto dogodilo streljanje iznutra.
Jedno je, prema izjavama zvaničnika, počinio dečak kojem nedostaje oko dva meseca da napuni 14 godina, a drugome nedostaje takođe nekoliko meseci da napuni 21 godinu.
Zašto i kako je to moglo da se dogodi? Pomračenje uma, vršnjačko nasilje i slične stvari ne deluju kao dovoljno dobro objašnjenje. Stvar je dublja.
Ministar prosvete imao je hrabrosti da kaže da su tome doprinele i zapadne vrednosti: "Kao što znate, i Srbija je, nažalost, deo sveta u kojem se ovakve stvari događaju sve češće. Evidentan je kancerogen, poguban uticaj interneta, video igara, tzv. zapadnih vrednosti i svima nama je jasno da je potreban krupan preokret, pooštravanje mera, ali i sistemsko iznalaženje rešenja kako ova tragedija, ne bi, ne daj Bože, prerasla u društveno prihvatljiv način ponašanja kao što je to nažalost slučaj u nekim zapadnim društvima".
I u dobroj meri je u pravu. Rijaliti programi, nasilničke video igre i crtani filmovi, nasilje na društvenim mrežama, promovisanje ne-porodičnih vrednosti, nasilje nad jezikom – sve je to došlo sa Zapada pod parolom "dêlimo iste vrednosti"!
Sveopšti nadzor
Na primer, toliko napadane rijaliti programe doneo nam je 2006. godine tada izrazito prozapadni B92 u vidu "Velikog brata". Mnogi tada nisu ni znali da je u pitanju orvelovski program u kojem se promoviše sveopšti nadzor. Putem tog TV programa, sveopšte nadziranje i kontrola ljudi trebalo je na nivou nesvesnog da budu nešto prihvatljivo i tako vremenom postanu deo običajnosti. Nad-gledanje kroz tuđi prozor, kao ono što je do tada bilo nemoralno, mada je radoznalost u ljudskoj prirodi, postalo je privlačno i moralno ispravno.
Neke vrednosti se primaju lakše, a za nešto se pritiska, ali i dobro zaliva kako bi se primilo. Već dve decenije prepisujemo razne "evropske" zakone koji nisu u skladu sa našom običajnošću i koji degradiraju i urušavaju porodicu i školu, tako što se i roditeljima i nastavnicima, između ostalog, značajno vezuju ruke u vaspitavanju dece.
Sa druge strane, deci se daju tzv. dečja prava uz koja ne idu odgovarajuće dužnosti i odgovornost. Tako se na primer u Nacrtu Zakona o pravima deteta i zaštitniku prava deteta govori samo o ostvarivanju i zaštiti prava deteta. Obaveze i odgovornosti u ovom nacrtu predviđene su samo za roditelje i organe javne vlasti.
Antropološka mutacija
Kako je pisao francuski filozof Difur u knjizi Umetnost umanjivanja glava, na delu je antropološka mutacija i programiranje novog čoveka pod plaštom demokratije. Čovek kao kritički subjekt u neoliberalnom svetu vrednosti stavlja se u šizoidnu situaciju, cepa se i dezorijentiše. Ignorišu se stare institucije i moralne i pravne norme.
To sve dovodi do tzv. psihičkih poremećaja koji vode suicidima i masovnim ubistvima. Prema Difurovom viđenju, takvo programiranje čoveka može svet da dovede u katastrofu.
Postavlja se teško pitanje šta bi u takvoj situaciji trebalo učiniti pored "gašenja požara" i rešavanja posledica u vidu izmena krivičnog zakonika, oduzimanja oružja, pojačanog prisustva policije u školama i sličnih stvari?
Odgovor je kompleksan, ali bi svakako trebalo da pretpostavlja neusvajanje spomenutog Zakona o pravima deteta i zaštitniku prava deteta, ukidanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti što je nedavno i srpski patrijarh tražio, pojačati vaspitni momenat u obrazovno-vaspitnom sistemu kroz odgovarajuće izmene školskih zakona i pravilnika i, što je posebno važno, preispitati tzv. bolonjski sistem u visokom obrazovanju i doneti nove zakone o obrazovanju i vaspitanju na svim nivoima.
Ključ je u obrazovanju i vaspitanju
U obrazovanju i vaspitanju je ključ, kako je to još Platon odlično zapazio, jer sve drugo zavisi od toga kakvi su nam učitelji.
Najmanje što se može učiniti za nedužno stradalu decu jeste da im se podigne spomen obeležje slično onom u Šumaricama, jer i oni
"Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu…"