Postistina i naše vreme

Objašnjavajući izbor izraza "postistina" za reč godine 2016. godine, Kasper Gretvol, šef uredništva Oksfordskih rečnika, izjavio je da taj izbor "odražava godinu u kojoj je dominirao politički i društveni diskurs nabijen emocijama" i da je "podstaknut uspehom društvenih medija kao izvora vesti i sve većim nepoverenjem u činjenice koje nudi establišment".

Pokazalo se da u javnom diskursu zaista nisu primarne, a ni posebno važne – činjenice, već emocije, lična uverenja i interpretacije činjenica ili moć uobrazilje i kreacije. Postistinska slika sveta nije korespondentna stvarnosti po aristotelovskom principu Adequatio rei et intellectus. Čuvena Aristotelova teorija istine podrazumevala je upravo adekvaciju onoga što je stvar (rei) i onoga što je razumska predstava stvari (intellectus).

Istina je u tom pogledu ono što odgovara stvarnosti, tj. istinit govor znači – reći za ono što jeste da jeste, a za ono što nije da nije. Sve ovo je blisko našim zdravorazumskim intuicijama i teško je tvrditi suprotno, tj. reći da istina ne treba ili ne mora da odgovara stvarnosti, iako su to neke teorije istine pokušavale, kao na primer američki pragmatizam kroz pluralizam istina.

Međutim, u čemu je onda problem? Otkud prostor za postistinu koja zaobilazi korespodentnost reči i stvari?

Odgovor je jednostavan. Postistina se predstavlja kao istina. Na delu je post-činjenična manipulacija čiji se cilj nalazi u sferi interesa otuđenih elita koje mogu da budu i ekonomske i političke i nacionalne i transnacionalne. Narod i opšti interes, kao i njegove emocije, instrumentalizuju se u svrhu ostvarivanja tih interesa.

Brojni primeri manipulacije narodnim osećanjima mogu da se pronađu u bližoj i daljoj istoriji i pre nego što je i skovana reč "postistina".

Tokom proglašene pandemije pokrenuti su procesi koji su daleko prevazilazili medicinski okvir, iako se sve vreme u zvaničnom narativu insistiralo na brizi za narodno zdravlje. Kroz postistinsku "brigu o zdravlju" pokrenuti su procesi koji se odnose na funkcionisanje društva u celini (obrazovanje, nauka, kultura, ekonomija, sport i dr.). Res publica koja se uspostavlja od Francuske revolucije, tj. država kao javna stvar, u dobroj meri prestaje to da bude, a na njeno mesto dolazi res pandemica kao globalna tranzicija (pandemizacija) sa ciljem uspostavljanja novog stanja stvari – tzv. nove normalnosti. Moć razuma i prosvećivanja digitalizuje se i seli u sferu društvenih i drugih mreža.

Novo normalno podrazumeva neke totalitarne i neofeudalne momente u pogledu značajnog uskraćivanja različitih prava i sloboda, pre svega prava na kretanje. Nove parole i simboli odnose se prevashodno na socijalno distanciranje i uzdržavanje od tradicije (pozdravljanje laktanjem i pesnicama umesto rukovanjem, na primer) i sl, koji su u značajnoj meri suprotstavljeni vrednostima slobode, jednakosti i bratstva kao obeležjima građanskog društva. Sve to uključuje razne oblike nadzora i prisilnih medicinskih tretmana.

Komentarišući sve što se dešava otkako je proglašena pandemija 11. marta 2020. godine, D. Engels je napisao da je u pitanju najveći lom u istoriji Zapada od kraja Drugog svetskog rata.

Stanje Zapada on opisuje, čini se s pravom, kao opadanje koje ima velike sličnosti sa periodom kasne republike Starog Rima. U temelju te sličnosti on vidi nedostatak identitetskih činilaca i raskid sa tradicionalnim idealima, što blokira svaku smisaonu koncepciju budućnosti. Š. Zubof, sa druge strane, u knjizi "Doba nadzornog kapitalizma" novo društvo u nastajanju imenuje na pravi način, ispitujući kako digitalizacija i tehnološki napredak bivaju zloupotrebljeni, a narod pretvoren u običnu sirovinu.

Duhovna destrukcija zapadnog sveta je neminovna, ukoliko se sa tim nastavi. Ipak, zapadni um teži da svoje vrednosti i ciljeve nametne čitavom svetu. Države koje pokušaju da se odupru pritisku, silom se primoravaju na poslušnost. Primena sile opravdava se uvek pozivanjem na neko dobro – demokratiju, ljudska prava i slobode.

O tome najbolje svedoči i aktuelni primer sa Ukrajinom. Pobuna protiv legalno izabrane vlasti 2014. godine, izazvana je suverenom odlukom te vlasti koja nije bila po volji Zapadu. Oni koji rusku operaciju koja je počela u februaru 2022. godine označavaju kao rusku agresiju, po pravilu napad na SR Jugoslaviju 1999. godine neće nazvati agresijom, već humanitarnom intervencijom itd.

U isto vreme kada brani suverenitet Ukrajine, Zapad prima Kosovo u Savet Evrope, međunarodnu organizaciju čiji je jedan od osnovnih ciljeva postojanja unapređenje vladavine prava. Predsednik Srbije odgovorio je na to amandmanom na Deklaraciju koja se tiče teritorijalnog integriteta Ukrajine, Gruzije i Moldavije. Amandmanom se na ponuđeni tekst dodaje "i svih ostalih članica Saveta Evrope". Šah mat. Savet Evrope odbio je amandman koji se ne odbija, čime se pokazalo da je jedan glas jači od svih ostalih (45) zajedno.

Negde u isto vreme (slučajno ili ne) u Beogradu su posle tragičnih događaja koji su nas zadesili početkom maja, pokrenuti protesti "protiv nasilja". Nezadovoljstvo naroda i legitimno pravo na protest, međutim, opet je postistinski, umesto u pravcu tugovanja i traženja istinskih uzroka, usmereno ka ostvarivanju dnevnopolitičkih ciljeva. Tako su nedužni stradalnici stradali još jednom. Pod maskom borbe protiv nasilja nad njima je izvršeno i političko nasilje. Pijetet prema žrtvama skoro potpuno je nestao.

Kritički stav o postistini po pravilu se ocenjuje kao neodgovoran, nepristojan i čak uznemirujući za "primerne" građane. Onaj ko slobodno misli i svoje mišljenje javno izrazi često će biti suočen sa "stručnim", ali i političkim pritiskom. Tada se pojavljuju ideološki "stručnjaci" koji će ga osporavati kao platonovski pećinski ljudi onoga što je, kao Sokrat, izašao iz pećine, sagledao sâmo Sunce kao najvišu ideju dobra i saznavši istinu, pokušao o tome da ih obavesti. Sokrat je upravo zbog takvog delovanja osuđen pred atinskim sudom 399. godine pne.