Patriotizam i totalitarizam

Državna zajednica koja teži najvišem dobru, određuje se i kao patria (lat.) ili patra (grč.), odnosno otadžbina ili zemlja očeva. Na grčkom jeziku, reč patrios označava poreklo od istog oca, na srpskom – očinski, ili otački. Spajanjem reči "poreklo" i "otac" dobija se određenje patriotizma kao osećanje pripadnosti istom, očevom rodu (ne u značenju gendera moderne ideologije koja i patrijarhalno i patriotsko po pravilu negativno određuje) koji tvori određenu društvenu zajednicu.

Onaj koji stoji na početku jeste arche-pater i isti je za sve. Svaki patrikos kao pripadnik zajednice, ima, dakle, jednog istog zajedničkog pretka iz čega proizlaze zajednička istorija, kultura i običajnost uopšte. Patriotizam je u isto vreme i rodoljublje, a to podrazumeva specifičan emocionalni odnos prema sopstvenom narodu i državi.

Patriotske emocije, međutim ne podrazumevaju i ne treba da podrazumevaju strah od stranaca, mada se upravo to veoma često određuje kao jedan jedan od osnovnih strahova društva. Ni Stari Grci nisu uspevali da prevaziđu taj antagonizam između patrikosa i stranca, ili drugim rečima, Helena i varvara.

Međutim, treba imati u vidu da "varvarin", ili "barbarin", za njih nije bio prosto stranac, već pre svega onaj čije govorenje ne razumeju. To se može videti i kod Platona koji je izraz "barbarizein" upotrebljavao u značenju nerazumljivog govora. U tom smislu možemo da se pozovemo i na Ovidijeve stihove: "Ovde sam ja varvarin, jer me niko ne razume". Etimološki izvor je reč "balbal" što upravo znači nerazgovetan govor. Ekvivalenti ove reči mogu da se pronađu i u evropskim jezicima – babeln (nemački), babiller(francuski), babble(engleski), brbljati na srpskom ili jednostavno bla, bla...

Strah od stranaca ili od onih čiji govor ne razumemo, kao i drugi strahovi, može da ima i pozitivnu ulogu, dokle god ne preraste u fobiju tj. u patologiju. Danas je u takvu patologiju zapao transatlantski Zapad, opsednut "opasnošću" od Rusije. Rusofobija je toliko uzela maha da je, na primer, predsednik Rusije, od strane američkog predsednika označen kao zločinac, da bi Međunarodni krivični sud promptno pokrenuo nekakvu istragu i naložio njegovo hapšenje. Sjedinjene Američke Države, iako ne priznaju sud, ovu njegovu optužnicu priznaju.

Sa druge strane, ruskim sportistima je zabranjeno da učestvuju na međunarodnim takmičenjima, a nisu bolje prošli ni umetnici, naučnici, ali i obični ljudi, bili oni bogati ili siromašni. Rusofobna bolest toliko je metastazirala da su stradali Dostojevski, Čajkovski i mnogi drugi pokojni klasici sa besmrtnim delom. Ne treba se, međutim, čuditi. Sjedinjene Države su i ranije zapadale u takvo stanje. Makartizam iz 50-ih godina prošlog veka možda o tome najbolje govori.

Radi se o totalitarizmu sistema liberalne demokratije. Kao pojam, totalitarizam je nastao u 20. veku u zapadnoj literaturi, definiše se na različite načine i načelno se vezuje za fašizam i staljinizam, odnosno za njihove vođe, ili još šire, na sve one sisteme koji se ne određuju kao liberalni i demokratski. Obično podrazumeva totalnu državnu vlast u svim domenima javnog i privatnog života.

Nedostatak ovakvih pogleda je u tome što ne uviđaju da i tzv. liberalno-demokratski sistemi takođe mogu da budu totalitarni. To je posebno bilo vidljivo i na poslednjim predsedničkim izborima na kojima Tramp nije "smeo" da pobedi.

Ono što bi trebalo da bude jedna od najviših vrednosti liberalne demokratije, a to su slobodni izbori, u situaciji kada je pobedio za "duboki" establišment nepoželjni kandidat, to postaje anti-vrednost, tj. "incident u demokratiji".

Trampu se zabranjuje da govori u medijima, pišu se optužnice, hapse ga itd. Ono što je ključno za određenje totalitarnosti, je nedopustivost suštinskih promena sistema. Različitim eufemizmima liberalno-demokratski režimi tu nepromenljivost predstavljaju kao promenljivost, promovišući različite vrste sloboda koje su u velikoj meri samo simulacija slobode. Ne-slobodu predstavljaju kao slobodu. Simulirana sloboda kao kvazisloboda u osnovi je tzv. liberalnih društava, iz čega proizlazi da su u pitanju samo nominalno liberalne demokratije, a radi se o tome da je na delu totalitarna demokratska oligarhija.

Hana Arent je tačno uočila da totalitarizam odlikuje nesloboda, ali i da se u takvim sistemima ne vlada samo tako što se koriste spoljašnja sredstva prinude i ogoljenog nasilja. Zahvaljujući svojoj ideologiji i delovanju na ono nesvesno kod ljudi stvoren je prikriveni mehanizam represije, a liberalni totalitarizam tako je osmislio način da vlada ljudima i da ih teroriše iznutra.

Totalitarni predsednik, nije ništa drugo nego figura sistema. U svakom trenutku se može zameniti. Zato nije bitno da li je predsednik u punoj snazi kao što je bio Obama, ili je dementan, kao što je to Bajden. U totalitarizmu sistema to je potpuno svejedno, jer sistem odrađuje posao. Tramp je pokušao da donekle promeni sistem i na kratko pokazao da i Sjedinjene Države mogu da budu zajednica koja teži opštem dobru. U tom smislu on je zaista "incident" za duboki establišment koji ga je tako nazvao.

Totalitarni liberalno-demokratski sistemi, da parafraziramo Hanu Arent, biraju iz stvarnosti elemente od kojih grade svoju fikciju, izoluju ih i generalizuju, tako da oni uopšte više ne podležu proveri putem iskustva: postaju nedostupni argumentovanom rasuđivanju. Zato nije čudno kada za diverzije na Severnom toku ili na brani kod Kahovke na Zapadu budu optuženi Rusi.

Elementi stvarnosti se, dakle, koriste, ali se u isto vreme i nadograđuju. Sve to je potpomognuto totalitarnom propagandom koja kreira svet koji je paralelan stvarnom, ali koji nije logičan i konzistentan. Savremeni zapadni čovek živi u umreženom virtuelnom svetu medija i singulariteta, barata "faktoidima" umesto faktima i zato u tom pogledu nema mnogo smisla govoriti o patriotizmu koji podrazumeva partikularitete i jedinstvo u različitosti.