Da li je veštačka inteligencija inteligentna?

Izraz "veštačka inteligencija" prvi put je upotrebio Džon Makarti 1956. godine na Univerzitetu Dartmut u okviru prve konferencije koja je bila posvećena toj temi. Makartija često zbog toga nazivaju i "ocem veštačke inteligencije". Njegova namera je bila da utvrdi da li postoji način da se stvori mašina koja može na nivou razmišljanja da oponaša čoveka. Bio je uveren da "svaki aspekt učenja ili bilo koja druga karakteristika inteligencije može, u principu, da se opiše tako precizno da može da se napravi mašina koja će to da simulira". Takve mašine trebalo bi da "analiziraju informacije i uče", i tako steknu sposobnosti koje su se ranije smatrale čovekovim ekskluzivitetom.

Tokom devedesetih godina prošlog veka došlo je do velikog zamaha u razvoju tzv. veštačke inteligencije. Mašina je 1997. godine "pobedila" svetskog prvaka u šahu Garija Kasparova. Tako se proslavio "IBM Dip Blu" (IBM Deep Blue).

Međutim, u poslednje vreme upotreba izraza "veštačka inteligencija" dobila je gotovo neslućene razmere. Stvar se ubrzava, a digitalizacija kao moto četvrte tzv. davoske industrijske revolucije nametnuta je u svim oblastima života. Mogućnosti onoga što se imenuje na taj način postale su dostupne svuda i svakome.

Veštački um

Stvar je otišla toliko daleko da bi i običan kalkulator, koji smo nekada zvali digitron, mogao da se nazove "veštačka inteligencija" jer sam računa i to mnogo brže od nas. Do nedavno, autopilot u avionu nije bio inteligentan, ali stvari se menjaju. Svaki softver u tom pogledu mogao bi da se odredi kao inteligencija. Svuda oko nas su "smart" (pametne) mašine, a pojmovi pameti i inteligencije često se mešaju.

Smatra se da će mašine "naučiti" mnogo toga što rade ljudi u skorijoj budućnosti – jezičko prevođenje do 2024. godine, hirurgija do 2053. godine itd. Čemu to vodi? Za sto godina, ako se tako nastavi, čovek će postati bespotreban, tj. izgubiće svrhu svoga postojanja, jer će mašine obavljati sve njegove poslove i to bolje i brže od njega. Ako se dođe do kraja sveukupne kulture ljudskog uma, onda će to biti i pravi kraj istorije. Ili..

Ogromna većina ljudi biće bespotrebna. Tako se dolazi do poznate teze o zlatnoj milijardi, o čemu i ruski predsednik Vladimir Putin sve češće govori.

Pod pojmom "veštačke inteligencije" podrazumeva se, dakle, svojstvo mašine ili stroja kao mehanizma (grč. mehane) da obavlja one poslove koji su inače predodređeni za čoveka. Dakle, ono veštačko tj. mašina koja u određenoj meri oponaša čoveka kao umno biće smatra se inteligentnom.

Stvar se može bolje razumeti ako jednostavno izraz inteligencija (lat. intelligentia) prevedemo na srpski. Tada bismo rekli da je u pitanju veštački um (ili razum) kao sposobnost rasuđivanja i poimanja na nivou principa. Tako dolazimo do određenja veštačke inteligencije kao umne mašine.

Nužnost i sloboda

Međutim, tu se pojavljuje problem, jer mašina je stroj koji se sastoji iz određenih delova koji su tako povezani da pokretanje jednog vodi pokretanju svih ostalih, ali po nužnosti, što znači da slobode nema. S druge strane, um podrazumeva slobodu delovanja. Time se dolazi do određenja da je umno ono što je neumno – mašina.

Nužnost i sloboda su dve veoma važne ideje kojima može da se pridoda i treća, a to je slučajnost ili kontingencija. Ove ideje odnose se ne samo na čovekov svet, već na celokupnu stvarnost. Obično se, kao što je to na primer isticao Kant, svet prirode određuje nužnošću njenih zakona, a čovekov svet dvostrukošću. S jedne strane, čovek je prirodno biće, te ga određuju prirodni zakoni nužnosti, dok je sa druge strane, umno biće koje određuju zakoni slobode.

Drugim rečima, čovek kao umno biće može i slučajno da uradi nešto, potpuno nepredvidivo. Mašina, dokle god je mašina, tj. ne-umna, to neće moći, pošto je uvek određena nužnošću implikacije po formuli A→B (A sledi B).

Umnost se često poistovećuje sa mudrošću. Aristotel je u svojoj "Metafizici" pisao da "nijedno od čula nije mudrost; iako od njih potiču glavna znanja o pojedinostima, jer ona nam ne govore zašto, ni o čemu, kao na primer zašto je vatra vruća, nego samo da jeste vruća".

Mudrost se bavi prvim uzrocima i počelima, onim što je teško, što je ljudima najteže shvatiti, zato što je to najudaljenije od čula. Mudar čovek zna sve na nivou principa, ne znajući sve pojedinosti.

Čovekova sposobnost da misli određena je i razlikom između onoga što je teorijsko i onoga što je praktično, tj. moralno. Između mehanizma prirode i slobode kao uslova moralnosti, kao da postoji velika provalija koja onemogućava prelazak. Čini se kao da su to dva potpuno odvojena sveta, gde svet prirode ne može da ima nikakav uticaj na svet slobode. Međutim, potrebno je, kaže takođe Kant, da svet slobode ima neki uticaj na prirodu, naime "pojam slobode treba da u čulnome svetu ostvari svrhu koja je postavljena na osnovu njegovih zakona".

Sloboda volje

Uvođenjem pojma umnih mašina ili "veštačke inteligencije" stvar se izokreće, tako što sloboda i moralnost gube na vrednosti čovekovog određenja.

Međutim nužnost moralnog zakona, njegova obaveznost, važi i važiće i za ljude i za sva umna bića. Time se na neki način univerzalizuje moralitet na nivou umnih bića. Princip je sledeći:

Sva umna bića su podložna moralnom zakonu.

Čovek je umno biće.

Čovek podleže moralnom zakonu.

Životinje kao ne-umna bića nikada nisu nemoralne, odnosno, ne možemo da ih odredimo kao dobre ili zle. Čoveka koji ubije čoveka, osudićemo sa moralne strane. Lava koji ubije antilopu ili medveda koji rastrgne čoveka koji mu se nađe u blizini, za istu stvar nećemo osuditi, jer nemaju slobodu volje. Nasuprot tome, govorićemo o prirodnom toku stvari ili nepažnji onoga koji se našao u opasnosti i tsl. Isto važi za mašine.

Svakodnevno iskustvo savremenog sveta često je protivstavljeno moralnosti i mnogo češće duhovno deformiše, nego što vaspitava čoveka. Iako je u pitanju status pojedinca, moralni postupak nastaje kao rezultat unutrašnjeg imperativa koji je često u raskoraku sa nemoralnom praksom društvene stvarnosti u kojoj živimo.

Veštačka inteligencija, da bi bila određena kao inteligencija, tj. kao um, mora da bude oslobođena uslova slobode i moralnosti. A možda je cilj da sam čovek bude "oslobođen" slobode?