Demokratija i diktatura: Kad je u Srbiji uspostavljena tiranija

Često se u javnosti kao nesporne činjenice iznose tri stvari koje se tiču petooktobarskih događaja iz 2000. godine. Prva se odnosi na to da je u Srbiji do tada na delu bio diktatorski režim, druga da je koalicija DOS pobedila na tim izborima, a treća da tzv. šesti oktobar nikada nije nastupio, u smislu da do tzv. ekonomske i socijalne tranzicije sistema nije došlo. Zapravo ni jedno, ni drugo, ni treće nije tačno.

Diktatura (lat. dictatura) obično pretpostavlja autoritarni režim u kojem pojedinac ili neka grupa ljudi ima apsolutnu vlast u određenoj državi. U doba Starog Rima, diktatura je podrazumevala zakonsko ovlašćivanje jedne osobe na određeno vreme u vanrednim okolnostima za brzo i neometano donošenje političkih odluka koje su važne za bezbednost države.

Šestojanuarska diktatura koju je zaveo kralj Aleksandar Karađorđević 6. januara 1929. usledila je posle ubistva u narodnoj skupštini Kraljevine SHS koje se dogodilo 20. juna 1928. godine. Ukinut je Vidovdanski ustav iz 1921. i raspuštena skupština. Zakonom o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postala je nasledna monarhija (Član 1.), a kralj nosilac sve vlasti u zemlji (Član 2.). Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi značajno je ograničio ljudska prava i slobode, posebno ona koja se odnose na javno izražavanje mišljenja.

Diktatura nije sama sebi cilj

U socijalističkom učenju, tj. marksizmu, jedan od ključnih pojmova bio je pojam diktature proletarijata koji je podrazumevao revolucionarnu vlast koja bi trebalo da obezbedi ukidanje klasnog društva i stvaranje komunizma kao društva socijalne pravde u kojem klase ne bi postojale.

Dakle, diktatura nije sama sebi cilj, već predstavlja sredstvo da se dođe do željenog stanja stvari u društvu: "A u pravnofilozofskom smislu suština diktature ležala je u opštoj mogućnosti odvajanja normi prava od normi koje služe ostvarenju prava. Drugim rečima, diktatura ignoriše pravo, ali samo zato da bi ga potpunije ostvarila. Držalo se da diktatura nije tiranija niti trajni oblik apsolutne vlasti, već privremeno sredstvo za zaštitu slobode svojstveno republikanskom uređenju, za razliku od samovoljnog i vremenski neograničenog despotizma kao samovlade bez normativnog cilja." (T. Kuljić, Teorije totalitarizma)

Diktatura se danas obično određuje kao sistem neograničene vlasti, do koje se po pravilu dolazi nekim neregularnim putem, obično pučem ili državnim udarom, koji se najčešće događa uz pomoć vojske i policije. Prema Nojmanovoj definiciji "diktatura znači vladavinu jedne ili više osoba koje prisvajaju i monopolišu vlast u državi, te je izvršavaju bez ograničenja" (F. Nojman, Autoritativna i demokratska država).

Režim Savezne Republike Jugoslavije, koji je oličavao Slobodan Milošević, ne može da se odredi kao diktatorski, s obzirom na to da ništa od sadržaja pojma diktature nije postojalo u to vreme. Njegova vlast uspostavljena je legalno i u skladu sa važećim zakonima. On je taj koji je i reuspostavio višestranački sistem u Srbiji 1990. godine. Redovno i vanredno održavali su se slobodni izbori na kojima su učestvovale stranke i pokreti različitih političkih orijentacija, a vrhovnu zakonodavnu vlast imala je narodna skupština uspostavljana posle tih izbora.

Svaki pokušaj da se taj sistem odredi kao diktatorski ima ideološku podlogu, zasnovan je na nekim političkim neslaganjima, ili se neke odlike tog sistema koje se odnose na korupciju, slobodu medija, izborne manipulacije i sl. uzimaju kao osnova za određenje diktature.

Prvi krug

Međutim, ukoliko bi, na primer, sloboda medija i izborne manipulacije bile deo sadržaja pojma diktature, onda bi teško bilo pronaći državu koja ne bi bila diktatorska, uključujući tu i Sjedinjene Američke Države i celu Evropsku uniju.

Uzmimo samo slučaj poslednjih predsedničkih izbora u Americi za koje Donald Tramp tvrdi da su pokradeni, i aktuelnu situaciju ukrajinske krize gde se ruski mediji na Zapadu negiraju kao mediji i određuju kao propaganda, da bi potom bili zabranjeni. Sličan postupak primenjen je i u slučaju Radio televizije Srbije 23. aprila 1999. godine kada je NATO raketirao zgradu u Aberdarevoj ulici i pobio 16 njenih radnika. Evidentan ratni zločin prema odredbama Ženevske konvencije, pravdan je delovanjem protiv propagande diktatorskog režima.

"Diktatorski režim" zamenjen je prevratom, dakle nelegalnim putem, 2000. godine, što je opet pravdano njegovom diktatorskom prirodom. Posle održanih saveznih, lokalnih i predsedničkih izbora 24. septembra te godine, situacija je bila takva da je na saveznim izborima nesporno pobedila koalicija starog režima, dok je na predsedničkim izborima situacija bila sporna. Opozicija nije priznala rezultate izbora koje je proglasila Savezna izborna komisija, na osnovu kojih nijedan kandidat nije osvojio više od 50 posto glasova (Koštunica 48 odsto, a Milošević 40 procenata), što je podrazumevalo drugi krug izbora na kojem bi učestvovali Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević. Insistirala je na tome da je Koštunica osvojio 50,24 posto glasova, a Milošević 37,15.

Koštunica je tada izjavio: „Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom".

Pošto zahtev da se prizna pobeda Koštunice u prvom krugu nije prihvaćen, izbile su nasilne demonstracije 5. oktobra kada su demonstranti upali u Saveznu skupštinu i izazvali požar u kojem su "slučajno" izgoreli glasački listići sa upravo održanih izbora. Krađa glasova tako nikada nije mogla da bude dokazana.

Drugi krug

Postavlja se pitanje zašto DOS tada nije prihvatio drugi krug izbora, na kojima bi Koštunica najverovatnije pobedio i tako sebi obezbedio demokratski legitimitet? Odgovor je u tome što je DOS zapravo izgubio izbore – one važnije, savezne parlamentarne. Da je održan drugi krug, pretpostavka je da bi Koštunica postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Međutim, u tom slučaju Slobodan Milošević verovatno bi bio izabran za predsednika savezne vlade, što je neuporedivo jača funkcija, a na republičkom nivou njegova Socijalistička partija Srbije trebalo je da bude na vlasti barem još dve godine do sledećih redovnih republičkih izbora.

DOS i zapadni mentori bili su svesni da su doživeli izborni poraz. Zato su organizovane demonstracije, upad u saveznu skupštinu i spaljivanje glasačkih listića. Poraz je pretvoren u pobedu.

Prevrat je kao rezultat imao to da Socijalistička partija nije "smela" da formira vlast sa koalicionim partnerom iz Crne Gore, već je to učinio DOS, a na republičkom nivou formirana je prelazna vlada koja je dovela do prevremenih republičkih izbora početkom 2001. godine na kojima je DOS pobedio. S obzirom na način dolaska na vlast, imajući u vidu antičko značenje reči, u Srbiji je tako uspostavljena tiranija. Samo u prvih osam godina takve vlasti i sprovođenja tzv. ekonomske i socijalne tranzicije, srpska privreda je devastirana nametnutom privatizacijom, rasturena je zajednička država sa Crnom Gorom, a Kosovo je proglasilo nezavisnost.