Dok mi ovde tavorimo u blatu naših mitova i nerealnih snova o suverenitetu, napredni svet hita u svetlu budućnost ne čekajući nas. Saznajemo da je EU već odobrila četiri vrste insekata za ljudsku ishranu.
A ako to nije dovoljno da nas pokrene da već jednom raščistimo sa mračnom prošlošću, onda će to možda učiniti saznanje da još osam sličnih zahteva čeka odobrenje mudrih i nad čovečanstvom zabrinutih briselskih činovnika. Parafrazirajući Svetski ekonomski forum, ješćete insekte i bićete srećni. Odnosno, još srećniji, pošto ćete već biti dovoljno usrećeni lišavanjem svih vidova lične imovine.
Dakle, u bliskoj budućnost će najmoderniji i najprosvećeniji konzumenti na svetu – a podrazumeva se da je sve u EU "naj" – moći da uživaju u bar desetak različitih sastojaka od insekata u svojoj hrani, čak i bez njihovog znanja – mada je španska vlada velikodušno pristala da proizvođačima hleba, keksa, pica, sosova, grickalica i drugih pekarskih proizvoda preporuči – dakle ne da naloži – da na pakovanjima naznače da su koristili brašno od cvrčaka. Ali to je samo tipična mediteranska paranoja. Jer, podrazumeva se da brižna briselokratija zna šta je najbolje za sve EUropljane, pa zašto bi onda oni lupali glavu o tome.
Pogrešne misli
Naravno, to će važiti sve dok EUrokratiju ne zameni veštačka inteligencija i čip u mozgu, koji će, prema vizijama Juvala Hararija, "pogrešne misli" – poput onih da su insekti odvratni i nezdravi – sasecati u korenu.
A u međuvremenu ćemo mi Srbi, robovi prošlosti, sami sebe isključiti iz ovih uzbudljivih civilizacijskih tokova i nastaviti da robujemo ne samo prevaziđenim, već i po klimu razornim užicima poput ćevapa, mlade jagnjetine i proje pravljene od banalnog kukuruznog brašna u kome nema čak ni mrvice mlevenih skakavaca, larvi ili cvrčaka. Osim ako…
Osim ako ne napravimo onaj "hrabar" korak na koji nas već poslovično nagovaraju svi "dobromisleći", što kod kuće što iz inostranstva; da je Njegoš danas živ, možda bi upozoravao protiv "dobra domaćeg", ali to je posebna tema. Naravno, u pitanju je Kosovo. A i Metohija. Odnosno, odricanje od istih.
Ako se odreknemo 15 posto teritorije i 100 posto časti, kako to arhaično i neeuropski misli Matija Bećković, i to brzo, onda ćemo i mi možda moći da uhvatimo priključak sa onima koji će već uveliko jesti insekte u blaženom i srećnom neznanju.
Čovek je ono što jede
Vodeći se američkom poslovicom da je čovek ono što jede, kao insekti u ljudskom obliku bićemo po difoltu blaženo "hakovani" od nemodernog pojma časti a da nećemo morati ni čip da ugradimo u mozak. Zapravo, moraćemo kad-tad – ali ne zbog Kosova. Nego, recimo, da bismo konačno shvatili da i muškarci mogu da budu trudni i da imaju menstruaciju.
Sve ovo možda zvuči kao satira – ali nije. Ništa nije izmišljeno. Ni insekti tajno ubačeni u ishranu radi "spasavanja planete", ni hakovanje mozga, ni odricanje od imovine radi sreće, ni trudni muškarci koji kupuju uloške, ni pravda za pedofile.
Sve je to sada sastavni deo evroatlantskih integracija. Sada, ako prodajete veru za večeru, možete biti prilično sigurni da će večera sadržati i po koju sitno mlevenu larvicu ili antenicu neke proteinski bogate štetočine. A možda i "organsko" povrće gajeno u kompostu od tela umrlih, koji je već odobren u nekoliko američkih saveznih država.
Možda bi promoteri Velikog resetovanja, Četvrte industrijske revolucije i svih drugih eufemizama za legitimizaciju vrlog novog sveta vladavine najbogatijih 0,01 posto nad ostatkom sve "suvišnijeg" čovečanstva i Srbima lako uspeli da prodaju ovu "svetlu budućnost" tako da se ne dosete – da nije tog večitog kamena spoticanja zvanog Kosovo.
Zapisani zaveti
Kosovo je to nematerijalno dobro koje nas tera da razmislimo šta nam se stvarno nudi i šta se od nas stvarno traži. Priča o "zemaljskom raju" koji se nudi maltene na tacni, kao "neminovnost", "društvena evolucija" i "prirodan razvoj čovečanstva", omađijala je mnoge narode koji nemaju Kosovo, preciznije, Kosovski zavet zapisan u svom kolektivnom nesvesnom, u svom genetskom i duhovnom kodu.
Lako je pasti na priču o blještavoj budućnosti koja, bar se tako čini, ništa ne zahteva od nas osim pasivnog pristanka. Ali je mnogo teže pasti na nju kada se nešto krupno od nas traži. I to nešto što nam, čak i kod onih kojima je izbijeno iz svesti, ne da mira.
Tako da, kao što je "Hram gradio nas", tako nas i Kosovo, odnosno Kosovski zavet gradi, hteli mi to ili ne. Kao da se predačko viševekovno održavanje zaveta sada potomcima vraća sa kamatom, onom duhovnom. Kada se stvarno pitamo da li se treba odreći 15 posto teritorije i 100 posto časti – Kosovo nas, hteli-ne hteli, tera da se pitamo i u ime čega bi se toga odrekli.
I da je današnji Zapad ono što je bio pre pola veka, i da nam, kao takav, nudi punu integraciju, ubedljiva većina Srba bi skoro sigurno bila protiv odricanja od Kosova i Metohije kao cene za to.
Ali ponuda današnjeg transhumanističkog i postljudskog Zapada je toliko mračna i distopijska da se izbor čini još lakšim, što ankete javnog mnjenja u Srbiji konstantno pokazuju, čak i pre nego što su insekti postali tema. Drugo je pitanje zašto izbor nemalom broju domaćih političara nije podjednako lagan i očigledan kao što jeste "običnom" narodu.