Kako razgovarati sa američkim ambasadorima

Nedavno je mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto konstatovao da je mišljenje američkog ambasadora u Budimpešti "potpuno nevažno", jer on "nema veze" sa unutrašnjim političkim procesima u Mađarskoj, a mešanje u njih "nije njegov posao".

A onda je usledila i mala lekcija u lepom diplomatskom ponašanju: "Kada primamo ambasadore, mi to shvatamo bukvalno: mi primamo ambasadore. Smatramo da su to ljudi koji su poslati ovamo radi unapređenja i razvoja odnosa dve zemlje, zasnovanih na uzajamnom poštovanju."

Istog dana je turski ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu poručio američkom ambasadoru u Ankari da "skloni svoje prljave ruke sa Turske", dodajući da je već godinama jedan od najvećih problema njegove zemlje to što se svaki američki ambasador koji stigne u Tursku prvo "pita kako mogu da naudim Turskoj".

Prošlog novembra je Sojlu odbio da primi saučešće Sjedinjenih Država povodom terorističkog napada u Carigradu, poručujući: "Znamo odakle je koordinisan napad. Dobili smo poruku i znamo o čemu se tu radi. Ne prihvatamo saučešće američke ambasade. Nismo podmukli ni prema kome, ali više ne možemo da tolerišemo ove podmukle postupke."

Početkom ove godine, povodom neprimerenih prigovora američkog ambasadora u vezi s proslavom 9. januara, dana nastanka Republike Srpske, predsednik Milorad Dodik mu je poručio da mu je važnije mišljenje naroda koji ga je izabrao od "od saopštenja frustriranog američkog ambasadora ili nevladinih organizacija iz FBiH". Dodao je da "ni u jednoj ozbiljnoj zemlji ambasador nema neku važnost, osim da predstavlja svoju državu, ali da samo u ovakvom haosu, kakav je BiH, pojedini strani ambasadori pribave sebi neki značaj".

Otpor neokolonijalnoj bahatosti

Očigledno je da je Dodik poslužio kao svojevrsna inspiracija Sijartu, s obzirom na to da je ovo sve izrekao nekih mesec dana pre mađarskog kolega i političkog saveznika, koji je to samo dodatno uobličio. Lepo je videti kada neki Srbin inspiriše druge na otpor neokolonijalnoj bahatosti.

Naravno, to nije bila jedina Dodikova izjava te vrste.

U februaru 2022. je prozvao američkog ambasadora za ”ignorisanje zvaničnih stavova BiH i grubo mešanje u njena nerešena unutrašnja pitanja”, zbog njegovog učestvovanja u manifestacijama organizovanim povodom obeležavanja ”praznika” tzv. Dana nezavisnosti BiH, 1. marta, kada je proglašen uspeh nelegalnog i nelegitimnog referenduma kojim je BiH proglasila nezavisnost.

U novembru 2022. je američkom ambasadoru poručio da je "neprihvatljivo da jedan ambasador, bio on i američki, drži slovo članu Predsedništva BiH, pa i ostalim liderima u BiH". Nekih desetak dana kasnije je ponovno morao da se obrati istom ambasadoru, porukom da je "potpuno neprimereno da nam jedan ambasador određuje kako treba da se ponašamo i šta smemo da kažemo", dodajući da je "ovo naša zemlja, a on je samo gost i jednog dana će i on otići kao i mnogi pre njega".

Krajem decembra 2022. je dotičnom gospodinu morao da se obrati nešto oštrijim tonom:

"Ko ste uopšte vi da govorite o imovini i još da to tumačite? Pitanje imovine je rešio Dejtonski sporazum i Ustav BiH. Samo spekulanti kao vi mogli su da kreiraju da to može biti predmet Visokog predstavnika, a i sami znate da to nije, jer je vaša zemlja garant Dejtonskog sporazuma." U nastavku je nazvao ambasadora ”prepotentnim” i zapitao se ”kako jednu ozbiljnu zemlju može da predstavlja jedan spekulant i čovek koji govori neistine”.

E, sad, neko će možda pitati – pa šta ako su pomenuta trojica ovo odbrusila američkim ambasadorima? Nisu ih proglasili personama non grata, tako da se sve svelo na reči. Nije baš tako.

Isto ponašanje u Mađarskoj, Turskoj, BiH...

Na prvom mestu, njihove reči se mogu smatrati upozorenjima, naznakama budućeg zaoštravanja odnosa ako se tako nastavi. Drugo, možda još važnije, njihova obraćanja su vrlo bitna za javnosti njihovih zemalja, koje žele da čuju da se predstavnik njihove države suprotstavlja samovolji bahatih stranaca, iz koje god zemlje oni dolazili.

Njihove reakcije bar u nekoj meri čuvaju nacionalno dostojanstvo i podižu nacionalni duh. Kada se takve reči dovoljno puta izgovore, onda stvari više ne mogu da ostanu kakve su bile. Jednostavno, javna reč izgovorena od visokih zvaničnika ima svoju posebnu težinu.

Zbog svega ovog je bitno podvući da u Srbiji ponašanje američkog ambasadora nije ništa bolje od njegovih kolega u Mađarskoj, Turskoj i BiH – a i mnogim drugim zemljama.

Naime, u julu 2022. je Kristofer Hil našao za shodno da građanima Srbije drži lekcije o tome u kom pravcu treba da upiru svoje poglede i koračaju: Građani Srbije ne stoje ispred dva puta sa znacima – jedan za Istok, drugi za Zapad. Put za Istok je zatvoren na duže vreme i moraće da se rade popravke. Ali postoji otvoren put za Zapad, to je put kojim Srbija, uz sve teškoće, treba da ide.

A početkom februara ove godine je Hil otišao još dalje od saveta i lekcija. On nas je doslovce obavestio da se Srbija "već opredelila za Zapad". I ne samo to, nego da "veza sa Rusijom slabi iz dana u dan".

E, sad, ovde bi, teorijski, na prvom mestu moglo da se postavi pitanje kad se to tačno Srbija opredelila za Zapad? I odakle mu ideja da veza sa Rusijom slabi iz dana u dan, kad sve relevantne ankete javnog mnjenja govore upravo suprotno? Da li je doneta neka državna odluka? Sproveden tajni referendum? Da li je došla gatara u Hilovu rezidenciju pa bacila pasulj ispred njega? Ili ga je, ne daj Bože, o tome u četiri oka obavestio neki bitan visoki funkcioner Srbije koji se još uvek stidljivo ustručava da javno obznani da je tu odluku već doneo u ime naroda?

Međutim, mislim da je postavljanje ovakvih pitanja Hilu sekundarno. Ono što je primarno je da mu je neophodno jasno dati do znanja da ovo što on govori predstavlja grubo mešanje u unutrašnje stvari Srbije i vođenje svojevrsnog psihološkog rata protiv javnosti Srbije – na isti način na koji, po ministru unutrašnjih poslova Turske, zapadne ambasade vode psihološki rat protiv Turske nedavnom odlukom da zatvore svoje konzulate u Carigradu zbog "bezbednosnih obzira".

Nažalost, iako je autor ovih redova siguran da slično misli veći deo javnosti u Srbiji, za razliku od gore pomenute trojice političara, niko od zvaničnika Srbije se još uvek nije oglasio povodom Hilovog neprihvatljivog ponašanja. Narod koji se, mimo mnogih svojih političara, žilavo odupire zapadnoj agresiji već tri decenije, to zaslužuje.