Šangaj u martu ’23.

Iako dosta južniji od Beograda, otprilike u ravni Kaira ili Jerusalima, i uprkos palmama i tome što leži na obali Istočnog kineskog mora, sredinom marta je u Šangaju uglavnom bilo hladnije nego u srpskoj prestonici.

No, ova metropola od 26 miliona stanovnika je bila standardno živa. Vidno je manje stranaca nego kada sam poslednji put bio, u decembru 2019, kada se za kovid 19, osim u određenim američkim biolaboratorijama i tajnim odsecima Pentagona, nije ni znalo.

Kina je konačno ponovo počela da se otvara za spoljni svet tek 8. januara, tako da će Šangaju trebati još malo vremena da u punoj meri povrati svoj prethodni kosmopolitski duh. Ali ipak ne previše vremena – jer svako kome američka propaganda nije isprala mozak jedva čeka da se u punom kapacitetu vrati najmasovnijem tržištu i vodećoj svetskoj industrijskoj sili.

U Kini je sasvim legitimno postati bogat. Država to omogućava i stvara ambijent za to. Jedino što ne dozvoljava je da novac i kapital upravljaju zemljom ili utiču na političke odluke.

Kinezi ne žele američki sistem vladavine novca, u kojem Volstrit i razne nevidljive i netransparentne elite postavljaju svoje političke marionete i onda ih predstavljaju kao "demokratski izabrane". Suprotno trendovima na oligarhizovanom Zapadu, kineska srednja klasa raste, a stotine miliona ljudi se sistematski i planski podižu na nivo pristojnog života.

Istina, u Šangaju su još uvek uočljive posledice strogih zatvaranja tokom poslednjih talasa korone 2022. godine. Brojne manje privatne radnje i restorani su propali. Jedan uticajni privatni informativni sajt s kojim sam bio u kontaktu je primoran da otpusti jedan broj ljudi zbog manjeg priliva novca od reklama. Ipak, ne osećaju se nikakvo beznađe ili pesimizam. Naprotiv.

Bilo je i lokalnih protesta protiv strogih mera zatvaranja. Pokazana mi je i "fensi" Urumći ulica gde su mladi urbani Kinezi prozapadnog svetonazora demonstrirali protiv mera prošle jeseni.

Ali država je počela da ukida mere tek kad je bila sigurna da broj bolesnih neće preplaviti zdravstveni sistem i bolnice, i kada je bilo jasno da se većina naroda zalaže za ublažavanje ili ukidanje mera.

Slovo o "demokratiji"

Predstavljaće iznenađenje za mnoge izložene zapadnoj propagandi, ali kineska komunistička partija sistematski opipava puls naroda, organizuje lokalne ankete javnog mnjenja, pravi pilot projekte da bi ustanovila kako stanovništvo reaguje na njih i šta treba da se popravi. Zapad definitivno nema osnova da Kinezima – kao, uostalom, ni bilo kome drugom – drži slovo o "demokratiji".

Teško je zamisliti kako bi ovako velika i raznolika zemlja funkcionisala bez objedinjavajućeg jezika – lokalni kineski dijalekti su međusobno nerazumljivi – i državne ideologije. Zapravo, vrlo brzo bi se raspala pod spoljnim pritiscima i manipulacijama "demokratizatora". A to je ono što oni Kini – a i Rusiji – zapravo žele.

I sada je jedan od glavnih problema reintegracije Hong Konga njegova spolja-potpomognuta "montenegrizacija", a slično se pokušava i sa Tajvanom. Upravo to što Amerikanci sada pokušavaju da isprovociraju oko Tajvana je verovatno najveći razlog za brigu u Kini.

Do samog početka p(l)andemije, kinesko-američki odnosi su bili više nego solidni, mada ne na nivou na kakvom su bili pre Donalda Trampa, koji je otvoreno počeo da tretira Kinu kao ozbiljnog takmaca. A zatim, kada ga je vašingtonska močvara ubedila da je kovid zapravo "kineski virus", ton Trampove administracije prema Kini je postao daleko oštriji i agresivniji. Polagane su neke nade – kao uostalom i u većem delu EU – da će odlazak Trampa vratiti stvari na staro. No, kao što znamo, to se nije desilo, i Kinezi su se vrlo brzo prilagodili realnosti da je tretiranje Kine kao najopasnijeg američkog takmaca postalo ugrađeno u američki glavni tok i američku spoljnu politiku – ko god bio u Beloj kući i(li) imao većinu u Kongresu.

Zanimalo me je da li su američke provokacije oko Tajvana dovele do nekog opipljivog rasta antiamerikanizma ili antizapadnjaštva. Suštinski, Kinezi ne gledaju stvari crno-belo i njihova civilizacija nije prirodno konfliktna. Može se reći da se skepsa prema SAD i Zapadu uopšte vidno povećala, ali nekih preterano emotivnih izliva za sada nema, ili bar nisu u dovoljnoj meri vidljivi.

Kinesko "partnertsvo bez granica" sa Rusijom

Ono što se definitivno desilo u protekle tri godine je porast popularnosti Rusije i, pogotovo, Vladimira Putina, koji izaziva skoro plebiscitarno odobravanje i poštovanje među Kinezima. Njima je jasno da su Kina i Rusija, suočene sa nesmanjenom zapadnom arogancijom i pritiscima, jednostavno upućene jedna na drugu.

S tim što od Kineza nikad nećete čuti reč ”saveznik”. Oni jednostavno tako ne gledaju na stvari. ”Partneri” – to može. "Strateški partneri" – u ruskom slučaju još bolje. Kineskom mentalitetu i kulturi odgovara termin koji je lansiran uoči specijalne vojne operacije u Ukrajini – "partnerstvo bez granica" sa Rusijom.

Ili, možda još više, pogled na kinesko-ruske odnose predstavljen u uticajnom "Global tajmsu" povodom posete Si Đinpinga Moskvi:

"Zapravo, kineska diplomatija se zalaže za formiranje nove vrste međunarodnih odnosa… zasnovanih na uzajamnom poštovanju, pravičnosti i pravdi, i saradnji na obostranu korist (tzv. vin-vin). Kinesko-ruski odnosi su živi primer uspeha ove nove vrste međunarodnih odnosa, građenih na osnovu ne-savezništva, ne-konfrontacije i ne-ciljanja bilo koje treće strane, što potpuno prevazilazi uske klike formirane ideološkim podelama i kampovima unutar zapadnih zemalja, kao i stare paradigme podele moći, trgovine interesima i odnosima zasnovanim na dominaciji i podređivanju između velikih sila."

Pa neka Srbija razmisli da li joj više prija ovakav pristup ili pristup "demokratizatora" duginih boja sa njihovim primitivnim "štapovima i šargarepama", dvostrukim standardima, "pravilima" koja se menjaju od slučaja do slučaja, beskrajnim uslovljavanjima i zahtevima "zaslađenim" beskrajnim praznim obećanjima i manje ili više prikrivenim pretnjama.

A što se reputacije same Srbije u Kini tiče – ona je stvarno na visokom nivou. Na prvom mestu, cene se dobri i prisni lični odnosi na predsedničkom nivou. Takođe se ceni i srpsko odupiranje pritiscima da se prizna državnost sopstvene istorijske pokrajine, kao i da se uvedu sankcije Rusiji, za koju iole upućeni Kinezi znaju da je Srbima tradicionalno bliska.

Srbija i Kina - zajednički prolivena krv

Ali, na emotivnom nivou, Kineze za nas vezuje sećanje na NATO agresiju i zajedničke žrtve. Jedan visoko obrazovani Kinez mi je doslovce rekao da nas vezuje zajednička borba protiv istog protivnika i zajednički prolivena krv. Kada Kinezi kažu da im Amerikanci "duguju krv", oni to stvarno i misle. A koliko su više naše krvi prolili u poređenju sa kineskom…

No, ne treba zaobići ni neprijatnu stvar koja mi je diskretno data na znanje – da proces "normalizacije" sa našom sopstvenom teritorijom može u nekom trenutku usmeriti i kinesku politiku u pravcu svojevrsne "normalizacije" sa prištinskim secesionistima. Ovo nije predočeno kao bilo kakva vrsta pretnje ili upozorenja, već samo kao konstatacija, koja bi se sasvim podudarala sa pragmatičnim mentalitetom jedne stare civilizacije.

Ni Rusi ni Kinezi neće biti veći Srbi od nas samih.