Pol Krejg Roberts shvatio zašto Rusi ”sporo” napreduju

Pol Krejg Roberts je jedan od predstavnika "stare Amerike" koji su postali poznati značajnom delu srpske javnosti tokom proteklih godina. Bio je jedan od tvoraca Reganovog ekonomskog plana za oporavak SAD posle stagflacije i gubitka nacionalnog samopouzdanja koji su obeležili postvijetnamske 1970-te i Karterovu administraciju. Profesor na nekim od najprestižnijih američkih univerziteta u vreme još žive meritokratije u tada najboljem univerzitetskom sistemu na svetu. Dobitnik francuske Legije časti u vreme kada je ona mogla da bude dodeljena i onima koji rade za, a ne protiv sopstvenog naroda. Urednik "Volstrit džornala". Nacionalno poznati kolumnista. Itd. itd.

Skrenuo je pažnju na sebe kako našoj tako i široj međunarodnoj javnosti svojim učenim antiglobalizmom, anti(neo)liberalizmom, ali i disidenstvom unutar zemlje u kojoj je do samo pre koju godinu uživao nesporni ugled i podrazumevajući pristup glavnom medijskom toku. Pogotovo se profilisao svojom beskompromisnom kritikom vašingtonskih neokonzervativaca, tih trockista poznog 20. i 21. veka, koji su još početkom 1990-ih odnosno, po svedočenju Veslija Klarka, najkasnije 11. septembra 2001. izvršili "politički puč" i preuzeli vođenje američke spoljne politike.

U tom ključu je Roberts 2015. objavio i zbirku političkih eseja i kolumni pod naslovom "Neokonzervativna pretnja svetskom poretku". Suštinu knjige i svog pogleda na vrli novi jednopolarni svet je koncizno izložio u predgovoru:

"Jednom ustanovljena, Volfovicova doktrina je uzrokovala odustajanje Klintonovog režima od garancija koje je administracija Džordža Buša starijeg dala Gorbačovu da se NATO neće pomeriti ni pedalj ka Istoku. Kršeći reč američke vlade, bivše zemlje Varšavskog pakta su integrisane u NATO. Zatim je NATO upotrebljen za napad na Jugoslaviju i Srbiju. Zatim je režim Džordža Buša mlađeg povukao SAD iz Sporazuma o zabrani antibalističkih raketa i počeo da razmešta antibalističke raketne baze na ruskim granicama. Vašington je izveo obojene revolucije u bivšim ruskim pokrajinama Gruziji i Ukrajini. Pošto Narandžasta revolucija nije uspela da isporuči Ukrajinu u ruke Vašingtona, Vašington je potrošio pet milijardi dolara na pridobijanje ukrajinskih političara i stvaranje proameričkih nevladinih organizacija koje su upotrebljene u Vašingtonovom zbacivanju izabrane ukrajinske vlade 2014. godine."

Volfovicova doktrina je zapravo nezvanični naziv za nacrt Vodiča za odbrambeno planiranje (Defense Planning Guidance), glavnog strateškog dokumenta za projektovanje budućih vojnih izdataka Pentagona, za godine 1994-1999. Taj tada nezvanični i nedovršeni dokument je svesno pušten u javnost preko još uglednog "Njujork tajmsa" u martu 1992. i izazvao je žestoke polemike u tada i dalje prilično slobodnoj i slobodoumnoj američkoj javnosti, uključujući kritike za "imperijalističko" razmišljanje i propagiranje jednostranih poteza u međunarodnim odnosima zarad očuvanja američkog primata i suzbijanja svih stvarnih i potencijalnih takmaca.

Takva debata u glavnom toku današnje američke javnosti bila bi jednostavno nezamisliva. Što je, vredi ponoviti, i razlog zašto ljudi poput Robertsa, Skota Ritera, Lerija Džonsona i Daglasa Makgregora danas daju intervjue Sputnjiku i RT umesto američkim nacionalnim TV mrežama, kao disidenti u neolib-neokon diktaturi koja se ubrzano konsoliduje nad zemljom za koju su se nekad borili i u kojoj su uživali veliki i zasluženi ugled.

Među njima je Roberts možda najočigledniji navijač Rusije od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini, često se javno i neskriveno, kao i mnogi Srbi, nervirajući se što Rusija nije "završila posao" za nekoliko dana. To nije zato što je Roberts postao beskompromisni rusofil. Ne, njegovo rezonovanje je bilo sledeće: Ako Moskva što pre ne završi rat, to će samo dati krila neokonzervativnim ratnim huškačima i unipolaristima i ohrabriti ih da dodatno pojačaju pomoć Ukrajini s ciljem nanošenja poraza samoj Rusiji, vodećoj svetskoj nuklearnoj sili, što bi moglo da izazove svetski nuklearni sukob.

Znajući prirodu neokonzervativaca – da oni jednostavno neće i ne mogu da odustanu od svog cilja globalne hegemonije – smatrao je da je jedini način da se oni osujete taj da Rusija toliko zastraši javnosti zapadnih zemalja masovnim vojnim udarom u američkom stilu, i munjevitom kapitulacijom režima u Kijevu da će one saame zahtevati prekid rata i time pokvariti planove "neokonsa".

Međutim, u nedavnoj kolumni, Roberts konačno nalazi opravdanje za rusko ponašanje. Evo relevantnog dela:

"Zašto je, kao što čitaoci znaju da sam se pitao, Kremlj odbijao da upotrebi silu radi brzog okončanja sukoba, pre nego što se Vašington i njegove NATO marionete isuviše duboko i nepovratno ne umešaju? To nije imalo smisla sve dok nisam shvatio da su vašingtonski neokonzervativci uverili Kremlj da je rat sa SAD neminovan, što znači nuklearni rat. Kremlj je verovatno strepio da bi korišćenjem svih svojih konvencionalnih snaga u cilju pobede nad Ukrajinom izazvao direktnu SAD/NATO intervenciju pre nego što bi Rusija stigla da razmesti veći broj hipersoničnih nuklearnih raketa i PVO sistema S-500 i S-550 sposobnih da presretnu i unište Vašingtonove nuklearne rakete. Za razliku od ruskih hipersoničnih raketa koje nasumično menjaju pravac i ne mogu biti presretnute, Vašingtonove tehnički inferiorne rakete se mogu srušiti. Moj zaključak je da se Kremlj, u svetlu dominacije vašingtonskih neokonzervativaca nad svim američkim vladama u 21. veku i uveren da SAD planiraju uništenje Rusije, priprema za nuklearni rat."

Zašto je toliko bitno Robertsovo razmišljanje na ovu temu, a ne razmišljanje relevantih vojnoobaveštajnih stručnjaka poput Ritera i Džonsona ili iskusnih ratnika poput Makgregora? Bitno je zbog toga što je Roberts možda najbolje od svih pronikao u psihologiju i namere američkih neokonzervativaca, od kojih danas najviše zavisi svetski mir, odnosno (ne)započinjanje nuklearnog rata. Ne zato što su najmoćniji… već zato što su najmračniji, najiracionalniji i daleko najopasniji međunarodni akter sa prstom na nuklearnom obaraču. Neokonzervativni Vašington jeste, kao što nova ruska spoljnopolitička koncepcija konstatuje, najveća pretnja ne samo Rusiji nego svetskom miru uopšte.

Upućeniji posmatrači još od početka ukrajinskog sukoba – odnosno od obojene revolucije na kijevskom Majdanu 2014 – smatraju da je: 1) sukob Zapada protiv Rusije neminovan i 2) da će se teško završiti kompromisom. Neokonsi teško da mogu da prihvate išta manje od poraza strateškog protivnika i svoje totalne pobede. I nisu oni samo u ratu protiv Rusije (ili Kine). Oni su istureno koplje nadnacionalnih snaga koje teže globalnoj dominaciji, svetu bez tradicije, vere, čovečnosti. Oni ratuju protiv same čovekove prirode, protiv Boga. Cilj im je ne samo totalna vlast, već i totalna kontrola. Tu mesta za kompromis nema.

Zato je, bez nepotrebne idealizacije, dosadašnje ponašanje Rusije ne samo razumljivo – nego i krajnje odgovorno. Da je Rusija do sada odgovorila na svaku provokaciju, na svaku eskalaciju kontra-eskalacijom – možda bismo do sada već prešli nuklearni Rubikon. Rusija sve čini da demilitarizuje najopasniji vojni savez u istoriji, a da ne izazove svetski sukob. "Sporo" napredovanje oko Bahmuta je paradigma tog pristupa.

Što se tiče ruskog razmeštanja svih neophodnih elemenata za odbranu od eventualnog nuklearnog napada – sigurno je da se to dešava, kao i da Moskva zna s kim ima posla, kao što je nažalost sigurno i da ni to neće biti garancija da neokonzervativna družina neće posegnuti za nezamislivim.

Za nas je, dakle, važno obratiti pažnju na upozorenje čoveka koji neokonzervativce poznaje u dušu, da bismo se bolje pripremili za nastupajuće događaje. Ali je isto tako važno, u sve drskijem ”pro-zapadnom” informativnom ratu koji se vodi u Srbiji, porediti istinsku zabrinutost jednog učenog i čestitog pripadnika poražene američke elite sa bestidnim i agresivnim ratnim huškanjem i prizivanjem Armagedona koje izlazi iz usta onih koji nam se danas lažno predstavljaju kao ”prozapadni”, odnosno ”proamerički”. Oni imaju veze sa onom Amerikom u koju su otišli Tesla i Pupin, koja je proizvela jednog Robertsa, taman koliko je Hitlerova Nemačka imala veze sa Geteovom.