Pretvaranje Trampa u Ala Kaponea

Možda nema boljeg primera koji ilustruje stepen pada Sjedinjenih Američkih Država tokom poslednjih stotinak godina od poređenja slučajeva Donalda Trampa i Ala Kaponea. Tokom 1920-ih godina, deklarisani državni neprijatelj broj jedan bio je osvedočeni gangster i ubica Al Kapone. Organi reda i mira su godinama pokušavali da ga privedu pravdi i adekvatno ga osude, međutim bezuspešno.

Na kraju je 1928. godine američki ministar finansija jednostavno naredio potčinjenima da "ukebaju Kaponea" (get Capone) kako znaju i umeju. I pronašli su način, tako što su, na osnovu jedne presude Vrhovnog suda SAD, protiv njega digli optužnicu za neplaćene poreze na nelegalno stečenu dobit. Kapone je na kraju završio u zatvoru, iz kojeg je izašao sa trajno narušenim zdravljem i umro u 49. godini života.

U SAD 2023. godine, okružni tužilac u Menhetnu, Alvin Breg, ispunjava svoje predizborno obećanje da će "ukebati Trampa" dizanjem vrlo sporne optužnice protiv 45-og – a možda i 47-og – predsednika države, za poreski prekršaj (opet paralela sa Kaponeom) prilikom plaćanja ćutanja ukupno troje ljudi čije su (nedokazane) optužbe o navodnim vanbračnim seksualnim aferama i vanbračnom detetu mogle da naškode Trampovoj predsedničkoj kandidaturi.

Pre skoro sto godina, zvanični državni neprijatelj broj jedan u SAD bio je nesporni kriminalac. Danas, istina nezvanično, neprijatelj broj jedan te iste države nije čovek koji ubija ljude i vodi mafijašku organizaciju – već čovek koji je percipiran kao glavna pretnja establišmentu, odnosno nezvaničnoj strukturi moći popularno nazvanoj "duboka država". Dakle politički protivnik.

U prilog ovoj konstataciji, jedan od najpoznatijih američkih advokata, Alen Deršovic, poredi sadašnji progon Donalda Trampa sa najmračnijim dobom staljinizma. U intervjuu za vašingtonski medij The Hill, Deršovic ističe:

"Ono što je savršeno jasno je da njegovo ime nije Donald Tramp i da se nije kandidovao, nijedna od ovih istraga protiv njega ne bi bila pokrenuta. To su sve primeri prvo ciljanja čoveka a zatim prevrtanja po krivičnim zakonicima radi naknadnog pronalaženja zločina. Naš najveći ministar pravde svih vremena, Robert Džekson, jednom je rekao da je bilo koji tužilac u stanju da prevrće po zakonicima i nađe nešto za šta bi mogao da optuži nekoga ko je na meti ili ko mu se ne dopada. To je isto kao kada je šef KGB-a (zapravo njegovog prethodnika, NKVD-a – prim. aut.) Lavrenti Berija rekao Staljinu: pokaži mi čoveka i ja ću ti pokazati zločin."

Zahvalno je citirati Deršovica po ovom pitanju zato što je Deršovic sve samo ne Trampov politički istomišljenik. Naprotiv, po sopstvenom priznanju, nikad nije glasao za Trampa i, kao deklarisani liberalni demokrata, na potpuno je suprotnim pozicijama od Trampovih po skoro svim suštinskim političkim pitanjima. Ali je, baš zato, prihvatio da bude deo Trampovog pravnog tima tokom njegovog prvog impičmenta, iako je javno podržao Hilari Klinton tokom kampanje 2016. godine. Kao istaknuti pravnik, Deršovic se jednostavno deklarisao kao neko ko nije partijski opredeljen kad je reč o ustavu, i branio je svoj angažman argumentom da ”brani integritet ustava, što u ovom slučaju pogoduje predsedniku Trampu”.

Deršovic vrlo dobro shvata da organizovani pravni progon Donalda Trampa nije samo stvar domaćeg zakonodavstva i političke borbe:

"Ovo ima međunarodne implikacije. Predsednik El Salvadora nedavno je održao lekciju Sjedinjenim Državama preko Tvitera. Rekao je – progonite čoveka koji se kandidovao za predsednika protiv sadašnjeg predsednika, a nama držite predavanja o demokratiji. Izgubili ste svako pravo da držite lekcije o demokratiji bilo kojoj južno- ili centralno-američkoj državi. Treba da gledate svoja posla."

U tom kontekstu, Deršovic podržava i najnoviju odluku šefa Komiteta za pravosuđe Predstavničkog doma američkog Kongresa, Džejmsa Džordana, da pozove bivšeg Bregovog pomoćnika, Marka Pomeranca, da svedoči pred komitetom radi rasvetljavanja Bregovih motiva u dizanju optužnice protiv Trampa. Prema Deršovicu, ovo se ne može okarakterisati kao puko mešanje najvišeg zakonodavnog tela u stvari koje se tiču isključivo pravosuđa:

"Kongres ima legitimno pravo da ispita nešto što ima uticaj na spoljnu politiku, ako mi više ne možemo sebe da ističemo kao bastion demokratije. Ako progonimo jednog bivšeg predsednika, to opet nije ništa u poređenju sa progonom aktuelnog predsedničkog kandidata. Razmislite kako to izgleda u spoljnom svetu. Imate čoveka, člana demokratske partije, čija je kandidatura za mesto tužioca bila zasnovana na obećanju da će ukebati protivkandidata vođe demokratske partije. On zatim prevrće po zakonicima, ne može ništa da nađe, i onda sklepa lažni prekršaj i lažno krivično delo, i zatim nađe dovoljno materijala da ubedi veliku porotu da digne optužnicu. To svakako utiče na američku spoljnu politiku, a Kongres je ovlašćen da se bavi stvarima vezanim za spoljnu politiku. Da li treba dozvoliti nekom lokalnom okružnom tužiocu da vodi takvu kampanju? Ja sam 35 godina predavao pravnu etiku na Harvardu i istog trenutka bih uveo etičku zabranu da bilo ko može da se kandiduje za tužioca na osnovu obećanja da će nekog ukebati. To je jednostavno antiamerički."

Sve izgleda još gore u svetlu dvostrukih aršina koji se očigledno primenjuju kada je reč o Trampu i njegovom verovatno najljućem političkom suparniku, Hilari Klinton.

Jedna politička karikatura možda najsažetije opisuje ovu situaciju: Džo Bajden i Hilari traže da se Tramp zatvori, dok je njihova skupocena odeća prekrivena flekama na kojim su ispisana sumnjiva dela za koja im se nikad nije sudilo: od kompromitujućeg materijala nađenog u laptopu Hantera Bajdena, pa do Hilarinog korišćenja privatnog servera za tajne dokumente, uništavanja inkriminišućih dokaza i pravljenja lažnog dosijea protiv Trampa.

I onda takva država reši da organizuje "samit o demokratiji" i još odlučuje o tome ko je na svetu "demokrata" a ko "autokrata". I onda neko iz takve (duboke) države dođe da vam drži moralističke pridike o demokratiji i pravnoj državi.

I, još gore – nađe ljude koji će da ga slušaju i shvataju ozbiljno…