Osluškivanje Božijih koraka u pravcu konačnog sukoba

"Zadatak državnika je da čuje marš božijih koraka kroz istoriju i da pokuša da se uhvati za skut od Njegovog kaputa dok prolazi."

Na ove reči ujedinitelja i prvog kancelara Nemačkog carstva podsetio je u nedavnom intervjuu za londonski Nju stejtsmen Grem Alison, profesor političkih nauka sa Harvarda, govoreći o rastućoj verovatnoći "katastrofalnog" sukoba između SAD i Kine.

Oslanjajući se na ocenu starogrčkog istoričara Tukidida da je Peloponeski rat između Sparte i Atine uzrokovan "uspon(om) atinske moći i strah(om) koji je on izazvao u Sparti", Alison je još 2012. stvorio kovanicu "Tukididova zamka", odnosno istorijski uočenu tendenciju postojećih hegemona da se, po cenu rata, obračunaju sa pojavom eventualnog rivala.

Vredi iznova ponoviti da je američki neokonzervativac Pol Volfovic još 1992. godine na mnogo grublji i direktniji način artikulisao ovu tendenciju kao "doktrinu", odnosno imperativ SAD kao tada nespornog globalnog jednopolarnog hegemona:

"Naš prvi cilj je da sprečimo ponovno pojavljivanje novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili drugde, koji predstavlja pretnju jednaku onoj koju je predstavljao Sovjetski Savez."

Rusija jedini rival

Dakle, što se tiče neokonsa koji su preuzeli primat nad američkom spoljnom politikom u vremenu posle kraja Hladnog rata, da nije Kine, bio bi neko drugi. U ovom trenutku, mada je Kina viđena kao najozbiljniji budući strateški rival, glavni krvni neprijatelj američkih neokonsa i njihovih vazala je Rusija.

No, da li je sve baš bilo "neminovno"? Sam Alison je, kroz istraživanje 16 istorijskih slučajeva pojave novog rivala sposobnog da poljulja položaj postojećeg hegemona, našao četiri slučaja koji ipak nisu doveli do rata, i na osnovu tih slučajeva u svojoj knjizi "Predodređeni za rat": da li Amerika i Kina mogu da izbegnu Tukididovu zamku? ponudio savete pomoću kojih bi slučaj SAD-Kina postao peti "koji je izbegao ratni šablon Tukididove zamke".

Ipak, pogledajmo šta na temu mogućnosti američkog izbegavanja Tukididove zamke kaže još jedan bivši neposredni vašingtonski akter (i sam Alison je službovao u nekoliko američkih administracija, uključujući i Klintonovoj, kao šef za planiranje Pentagona).

Reč je o Dejvidu Stokmanu, koji je tokom prvog Reganovog mandata (1981-1985) bio na čelu najvećeg "ministarskog" tela Bele kuće, Kancelarije za upravu i budžet. On je inače samo jedan od plejade hladnoratovskih konzervativnih antikomunista koji su u međuvremenu marginalizovani u svojevrsni disidentski status, upravo zbog protivljenja novom američkom imperijalnom projektu.

U nedavno objavljenom tekstu o "Imperijalnom Vašingtonu" kao "novoj globalnoj pošasti", Stokman na početku izlaže glavni razlog zašto je svet dospeo na ivicu globalnog rata:

"Na zemlji danas nema mira iz razloga koji su većinom ukorenjeni u imperijalnom Vašingtonu – a ne Moskvi, Pekingu, Teheranu, Damasku, Mosulu ili ruševinama onoga što je ostalo od Rake. Imperijalni Vašington je postao globalna pošast zbog onoga što se nije desilo 1991. (kada je urušio SSSR). Na toj ključnoj tački preloma, Buš stariji je trebalo da objavi da je misija izvršena i da se padobranom spusti u veliku bazu Ramštajn u Nemačkoj i počne sa demobilizacijom američke ratne mašine. Da je to uradio, skresao bi budžet Pentagona sa 600 milijardi na 250 milijardi dolara (po paritetu iz 2015); demobilisao vojno-industrijski kompleks stavljanjem moratorijuma na razvoj, narudžbinu i izvoz svog novog naoružanja; rasformirao NATO i globalnu mrežu američkih vojnih baza; smanjio broj američke stajaće vojske sa 1,5 miliona na nekoliko stotina hiljada; i organizovao kampanju za svetsko razoružavanje i mir, poput svojih republikanskih prethodnika iz 1920-ih godina.

Nažalost, Džordž Buš stariji nije bio čovek mira, vizije niti čak osrednje inteligencije…

Dodatno, Džordžu Bušu starijem nikad ne bi trebalo da bude oprošteno što je omogućio dolazak na vlast ljudi poput Dika Čejnija, Pola Volfovica, Roberta Gejtsa i njihovog čopora neokon šakala – bez obzira što ih je u starosti i sam osudio."

Vrednost Stokmanovog zapažanja – kao i zapažanja mnogih drugih kritičara neokonsa iz redova stare američke garde – je u tome što ono, umesto da se "vadi" na "neminovnost" ovih ili onih "procesa", jasno imenuje glavne i odgovorne krivce za sadašnje veoma opasno globalno stanje stvari. A oni su u svakom slučaju u Vašingtonu.

Taj "novi" Vašington je, po rečima Sergeja Lavrova, "nedogovorosposoban", što nije bio slučaj čak ni u doba ljutog hladnoratovskog ideološkog rivalstva SAD-SSSR. Arogantni neokonsi i njihovi neoliberalni saveznici jednostavno nisu u stanju da priznaju bilo čije interese ili stavove kao legitimne. I u tome leži verovatno najveća opasnost.

Možda nema boljeg opisa sadašnje situacije od onog koji je ponudio bivši profesor a sada oficir Narodne milicije Donjecke Narodne Republike, Andrej Korobov-Latincev u novom autorskom tekstu za RT:

"U klasičnom ratovanju dođe do pomirenja. Rat se završi sporazumom. Voleo bih da verujem da još uvek ima prostora za pregovaranje, ali iskustvo govori da današnji Zapad jednostavno tome nije sklon. Karl Šmit je definisao pojam "apsolutnog neprijatelja". To je neprijatelj s kim ne možete da pregovarate, jer on ima samo jedan cilj: potpuno uništenje. Ne nužno fizičko uništenje, već najpre uništavanje ličnog identiteta. Čak i ako je moguć sporazum s takvim neprijateljem, on će biti veoma kratkog veka i ubrzo ćete biti prevareni. Apsolutni neprijatelj nije sposoban za dijalog, jer u njemu ne vidi nikakvu svrhu.

Zapad danas ne vidi svrhu u pregovorima sa Rusijom. Zapadne elite veruju da je istina apsolutna i nepodložna pregovaranju. U neku ruku ovo je jedinstvena situacija kakvu još nismo videli u ljudskoj istoriji. Ovaj sukob je konačan i ima jaku eshatološku pozadinu. Ovo je rat ideja, i samo će ideje dobiti ovaj rat."

Možda je još konkretniji predsednik akademije nauka Čečenije Džambulat Umarov, koji je u nedavnom izlaganju u beogradskom Ruskom domu naveo da "Čečeni koji danas ratuju na granicama Dnjepra, ne ratuju protiv ukrajinskog naroda, već Kolektivnog zapada, kako je "nadmeno sebe sotona nazvao", dodajući da "budući otpor sotoni" leži u zajedništvu, to jest u duhovnom ujedinjenju pravoslavnih hrišćana i muslimana".

Osluškujući Božije korake, čini se da idu u pravcu još većeg, globalnog sukoba. I to ne običnog ratnog, već "konačnog", eshatološkog, sudbinskog. Sve je to već predočeno u Kosovskom zavetu.

Hristos Vaskrse!