Nemačka paklena Evropa

U nedavnom intervjuu za nemački RBB radio, predsednik te zemlje Frank-Valter Štajnmajer izneo je distopijsku viziju buduće Evrope, konstatujući da "evropski bezbednosni poredak više ne postoji", i da, za duga vremena zajednička bezbednost neće biti stvar oko koje će biti slaganja između "Evrope" i Rusije. Nakon završetka rata u Ukrajini uspostaviće se nova situacija u kojoj će se "Evropa" i Rusija braniti jedna od druge bar na srednji rok. Drugim rečima, uspostaviće se permanentno neprijateljsko stanje na evropskom kontinentu, uz novu liniju podele nalik na Berlinski zid i, u najboljem slučaju, novi hladni rat.

Naravno, po nemačkom predsedniku, glavni krivac za sve to je Rusija, a nikako Nemačka ili EU.

Ne zna se šta je u ovom intervjuu gore: intelektualno i moralno nepoštenje nemačkog predsednika ili depresivna perspektiva našeg kontinenta koju on nudi. Da krenemo od nepoštenja.

Nemačko nepoštenje

Što se tiče krivljenja Rusije za sva zla ovog sveta, uključujući i ratno stanje na evropskom kontinentu, toga smo se od zapadnih političara i njihovih medijskih pomagača već naslušali. Okosnica tog dezinformativnog narativa glasi otprilike ovako:

Zli Rusi su ničim izazvani napali jadnu i bespomoćnu Ukrajinu i time narušili sveto načelo nepovredivosti granica. Stoga ne može biti ni govora o normalnim odnosima sa "agresorom", koga se groze sve poštene zapadne države i političari. Jer, ako bi se normalizovali odnosi sa "agresorom", to bi dalo legitimitet njegovoj agresiji i ohrabrilo ga da nastavi sa njom. I, jednog dana – eto "agresora" na obalama Atlantika. A zatim i na plažama holivudskih zvezda u Malibuu. Rusija je jednostavno agresor iz besa, iz hobija, od zanata. Cela svrha i smisao njenog postojanja je agresija i volja za pokoravanjem Evrope i sveta. I, najvažnije, ako se zli agresor ne zaustavi, sutra će poštenim građanima poštenog zapadnog potrošačkog sveta on zakucati na vrata. I tad će biti kasno. Zato je potrebno agresora obuzdati već sad i ne sklapati s njim nikakav mir – osim kao tehničko sredstvo za kupovinu vremena.

Međutim, da bi narativ mogao da se održi, makar u fronclama, potrebno je dodati još nešto – odnosno oduzeti. Naime, potrebno je oduzeti kontekst, odnosno izdvojiti samo jedan deo novije istorije a prećutati ostatak.

Potrebno je, preciznije, izbrisati celu istoriju od ujedinjenja Nemačke pa do Evromajdana u februaru 2014. godine i potonjih propalih Minskih sporazuma koji su doveli do sadašnjeg rata devet godina kasnije.

Potrebno je dakle potpuno izbrisati i baciti u orvelovsku "memorijsku rupu", da upotrebim trenutno omiljenu evroatlantsku kvalifikaciju, maligni uticaj Nemačke na urušavanje međuevropskog poverenja i bezbednosnog poretka.

Prvo je bilo nemačko izigravanje američkog obećanja Gorbačovu da se NATO neće pomeriti "ni pedalj ka istoku" u zamenu za sovjetski pristanak na nemačko ujedinjenje. Dakle, u znak zahvalnosti za tu Gorbačovljevu velikodušnost, razne nemačke vladajuće koalicije glasale su za svih šest potonjih talasa proširenja NATO-a, odnosno za šest novih pomeranja te ratoborne alijanse ka istoku.

Inače, najsmešnije zapadno opravdanje za ovo verolomstvo je argument da nije postojao nikakav pisani dokument koji bi potvrdio to obećanje. Dakle, sam Zapad nam time saopštava da se njegovoj reči jednostavno nikad ne može verovati.

Razbijanje Jugoslavje

Sledeći nemački zločin protiv evropske bezbednosti je vodeća uloga te zemlje u razbijanju Jugoslavije. Tadašnji Njujork tajms je sažeo suštinu nemačkog destruktivnog pristupa krizi:

"Mada je većina evropskih vlada podržavala eventualno priznanje Slovenije i Hrvatske, neke su pokušale da odlože današnju objavu kako bi priznanje bilo deo sveobuhvatnog mirovnog sporazuma na Balkanu. Međutim, nemački zvaničnici su insistirali na tome da je priznanje jedini način da se Srbi nateraju da prihvate sporazum."

Suština nije bila u traženju mira, već u traženju revanša protiv Srba i srpskog veličanstvenog otpora krvavom nemačkom Rajhu. Kada je, tražeći bilo kakvo opravdanje za ono što je već uveliko bilo planirano, lagao o srpskoj ulozi u masakru pod lažnom zastavom u ulici Vase Miskina u Sarajevu, koji je bio okidač za uvođenje brutalnih sankcija protiv ostatka Jugoslavije, nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel nije mogao da se uzdrži u svom izlivu dugo suzbijane mržnje i agresije, vrisnuvši da se "Srbija mora baciti na kolena".

Niz nemačkih zločina protiv post-hladnoratovskog evropskog bezbednosnog poretka nastavio se sa odvratnom nemačkom ulogom u huškanju NATO agresije na SRJ 1999. godine, odlično dokumentovanom u hrabrom nemačkom dokumentarnom filmu

"Počelo je jednom laži”" u kojem su sistematski pobijene antisrpske propagandne laži kancelara Gerharda Šredera, ministra spoljnih poslova Joške Fišera i ministra odbrane Rudolfa Šarpinga. Nizu propagandnih zločina treba dodati i to da su nemački političari iskoristili NATO agresiju na našu zemlju kako bi legitimisali prvu borbenu upotrebu nemačkih vojnih snaga posle poraza Trećeg rajha. Cilj je bio da se taj skoro poluvekovni tabu razbije, da bi se postavili temelji za obnovu nemačkog imperijalizma i, sada je očigledno, novog prodora na istok, ka Moskvi, makar i u svojstvu američkog vazala.

Šlag na torti ovog zločina je nemačko priznanje lažne države Kosovo – što, naravno, nimalo ne sprečava Štajnmajera i ostatak nemačkog političkog establišmenta da spočitava Rusima krivicu za narušavanje "svetog načela" nepovredivosti granica.

Nemački blagoslov za Ukrajinu

Konačno, kada je reč o ukrajinskoj krizi, nemačka odgovornost i krivica su ogromni. Nemačka je podržala evromajdanski puč u Kijevu 2014. godine a zatim igrala ključnu ulogu u tzv. Minskim procesima koji je, na papiru, trebalo da doprinesu smirivanju situacije i traženju nekog novog modus vivendi u Ukrajini. Nažalost, kao što je praktično svima sada poznato, ispostavilo se da Nemci uopšte nisu prišli Minskom procesu i pregovorima u dobroj veri već s ciljem da, po priznanju Angele Merkel, "kupe vreme" za Ukrajinu, kako bi se njena vojska adekvatno naoružala i obučila za rat sa ruskojezičnim i proruskim stanovništvom Ukrajine.

Naravno da Štajnmajer sve ovo vrlo dobro zna. A on ipak krivi Ruse za urušavanje evropske bezbednosti. To je mnogo više od cinizma. To je deo svesnog i ciljanog "geslajtinga" – psihološkog rata zapadnih globalističkih elita protiv normalnih ljudi s ciljem da im poljuljaju percepciju realnosti kako bi lakše s njima manipulisali. Stoga uopšte ne treba nikog da čudi ruska kovanica "nedogovorosposobnost", koju oni primenjuju za sve sadašnje zapadne političare, kao ljude s kojima je nemoguće napraviti bilo kakav pouzdan dogovor ili sporazum.

Možda je jedina gora stvar od Štajnerovog kapaciteta za drsku obmanu njegova spremnost da osudi evropski kontinent na dugotrajni sukob i podeljenost. Jednostavno, Štajner urbi et orbi najavljuje da svi ima da se pomirimo s tim stanjem u nedogled – sve da bi se zadovoljile sulude imperijalne ambicije klike koja je preuzela kontrolu nad političkim Zapadom, uključujući i Nemačku. Odnosno, da bi se zataškala njihova krivica za guranje evropskog kontinenta u novi svetski sukob, ovog puta sa visokom verovatnoćom korišćenja stvarnog oružja za masovno uništavanje.

S takvim ljudima i takvom političkom "elitom" nemamo šta da tražimo i nemamo čemu da se nadamo. I, konačno, treba im osporiti pravo da govore u ime "Evrope", kao i pravo da definišu šta je to tačno "Evropa" i da li nužno mora da postoji samo jedna – njihova.