Vreme je za dekolonizaciju

U Republici Srpskoj je svest o potrebi dekolonizacije, tj. oslobađanja od stega arogantnog zapadnog tutorstva i tutorisanja, najdalje odmakla kada je reč o srpskom svetu. Možda zato što je Bosna i Hercegovina toliko očigledno kolonija da se to jednostavno ne može sakriti. A možda jednostavno zato što je narodna svest u srpskom državnom prostoru unutar BiH u ovom trenutku najzrelija. Srpska Sparta sada živi zapadno od Drine.

Predsednik Republike Srpske je tu urođenu srpsku slobodarsku težnju artikulisao u intervjuu beogradskoj Politici od 9. aprila ove godine:

"Svi znaju da smo kolonija. Mi ovde vodimo antikolonijalnu borbu. Ja sam vođa antikolonijalne pobune. Bosnu niko ne može da izgradi i popravi. Ovo je na štetu svih. Zar Bošnjacima ne bi bilo bolje da se usmere na ono čime mogu da upravljaju, jer Banjalukom sigurno ne mogu, niti će moći. Pozivam i njih da budu deo pokreta antikolonijalne borbe, dekolonizacije, u tom slučaju sam spreman da s njima razgovaram i budem deo dogovora."

Ali, ono što je najbitnije, ta borbenost ne ostaje samo na rečima. U međuvremenu je Republika Srpska donela Zakon o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda na teritoriji Republike Srpske, koji će se primenjivati sve dok Parlamentarna skupština BiH ne donese zakon o Ustavnom sudu BiH koji će ukloniti strane sudije iz tog tela.

Naravno, samozvani visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Kristijan Šmit, najavljuje "reakciju", odnosno donošenje nekakvih kaznenih mera ili pokušaj nametanja ili poništavanja već izglasanog zakona, a možda čak i smene odgovornih političara, po uzoru na Pedija Ešdauna od pre 20-ak godina.

Srećom, Šmit je već dobrim delom "dekolonizovan" od ranije, odlukama Moskve, Pekinga i Banjaluke da ga ne priznaju kao legalnog i legitimnog, i to se sigurno neće promeniti. Stoga treba očekivati novu veliku krizu u BiH, nesumnjivo sinhronizovanu sa krizom na Kosovu i Metohiji, što je posebna tema.

Da podsetimo, još u martu ove godine je Republika Srpska prekinula kontakte sa britanskim i američkim diplomatama u BiH. Uz to, kao vođa regionalne antikolonijalne pobune, Milorad Dodik se od početka rata u Ukrajini nekoliko puta sastao sa vođom globalne antikolonijalne pobune Vladimirom Putinom, i razmenio visoka odlikovanja s njim pride.

Po rečima Vedrana Džihića sa Austrijskog instituta za međunarodnu politiku, Dodikova poslednja poseta Moskvi krajem maja predstavljala je još jedan simbolični šamar u lice Zapada. Pogotovo što "niko od početka rata u Ukrajini, barem ne zemalja članica ili kandidata za članstvo u Evropskoj uniji (EU) nije posećivao Moskvu".

Pitanje je da li je Džihić svestan u kojoj je meri on samo potvrdio neiskorenjeni kolonijalni mentalitet Zapada i zapravo dao za pravo Dodiku i svima koji slično misle. Jer, zašto bi Zapad uopšte trebalo da bude pogođen nečijom posetom nekoj svetskoj metropoli, a pogotovu tako važnoj metropoli? Šta se njih tiče kakve će međunarodne odnose neko drugi da razvija, i sa kim?

I zašto je uopšte za pohvalu to što niko od pretendenata na EU članstvo nije od početka rata posetio rusku prestonicu? Nisu Džihić ni Džihići ni svesni koliko je njihovo razmišljanje podaničko, autokolonijalno. Ili, kako je navedeno u aprilskoj analizi Evropskog saveta za međunarodne odnose – "vazalizovano". Čak je i taj prestižni tink tenk EU establišmenta morao da prizna da je, pogotovo sa početkom rata u Ukrajini, EU sebe dobrovoljno potčinila Sjedinjenim Državama i njihovim interesima, na štetu autentičnih i suverenih interesa evropskih država.

Rastući red za članstvo u BRIKS-u pokazuje u kojoj je meri sazrela globalna svest o potrebi za (konačnom) dekolonizacijom, odnosno oslobađanjem od bespogovornog potčinjavanja interesima ne toliko Zapada koliko toksičnih globalističko-korporativnih oligarhija koje su njime ovladale.

Republika Srpska još nije u stanju da formalno stane u taj red iz jednostavnog razloga što (još uvek) nije suverena država – mada je antikolonijalna borba sve više približava tom statusu. Ali Srbija bi mogla – kada bi postojala politička volja za tim.

Ranije ovog meseca je predsednik Srbije naglas razmotrio mogućnost članstva u BRIKS-u i, nažalost, zaključio da toga neće biti bar sledeće četiri godine, odnosno dok mu ne istekne mandat, i ponovio svoju privrženost "evropskom putu" – dakle svojevrsni status vazala već vazalizovanih – uprkos sopstvenom priznanju da nas tamo "ne žele".

Još gore, ovih dana je oglašeno "uspešno" učešće Vojske Srbije u vežbi "Platinasti vuk 23" sa agresorskom vojskom SAD. A još još gore, najavljena je skora odluka o kupovini francuskih borbenih aviona Rafal za naše vazduhoplovstvo. Kako je lepo primetio general u penziji Mitar Kovač, kupovina borbene avijacije je strateška odluka, koja će nas, bez ikakve odluke naroda ili skupštine, praktično vezati za jednu neprijateljsku NATO zemlju, odvojiti od saveznika na istoku, i staviti u vrlo opasnu situaciju u slučaju nekog budućeg rata, kada ćemo biti strateški zavisni od interesa zemlje koja aktivno učestvuje u otimanju naše teritorije, i u stvaranju nakaradnog "davosovskog" globalnog poretka.

Dekolonizacija je samo najnovije ime za borbu za slobodu. U srpskom slučaju, to je ne samo nastavak slavnih tradicija iz prošlosti, odnosno pitanje časti, nego i pitanje opstanka.