Opšte je poznato da današnji neokolonijalni Zapad ruši međunarodnopravni poredak zasnovan na Povelji UN propagiranjem tzv. poretka zasnovanog na pravilima. Kojim pravilima? Pa onim koja odgovaraju pragmatičnim zapadnim interesima trenutka, a koja mogu da budu zamenjena novim kad god im istekne rok upotrebe.
A ko određuje kad je istekao rok upotrebe i kako će izgledati ta nova pravila? Naravno –Zapad.
S druge strane imamo ostatak sveta koji se, u najvećoj meri, zalaže za očuvanje posleratnog poretka u čijem centru su UN. Problem je u tome što se na taj poredak povremeno poziva i Zapad – kad to odgovara interesima glavnih zapadnih sila. Kao na primer u slučaju Ukrajine – ali ne i u slučaju Srbije, kad je reč o poštovanju teritorijalne celovitosti zemalja.
Ili u slučaju Ukrajine, ali ne i u slučaju Nigera, kad je reč o principu nemešanja u unutrašnje poslove drugih. Sećamo se kako je početkom februara 2014. Viktorija Nuland osvanula u Kijevu, sve sa kolačićima koje je delila demonstrantima, i podržala nasilnu promenu tadašnje vlasti. A sećamo se takođe da je pre samo nekoliko dana išla u Niger – ali ne da bi podržala svrgavanje legalno izabranih vlasti, već da traži vraćanje na vlast svrgnutog predsednika.
Možemo da poredimo i ukrajinsku i kubansku krizu. Kada su saznali za sovjetske planove da se na Kubi razmeste nuklearne rakete, Amerikanci su bili spremni da pokrenu nuklearni sukob kako bi to sprečili. Međutim, kada je Rusija poslednjih godina insistirala na tome da je za nju bezbednosno neprihvatljivo da Ukrajina poseduje mogućnost razmeštanja nuklearnog oružja na svojoj teritoriji, zapadni liderčići su je maltene ismejali, pozivajući se na "suvereno pravo" Ukrajine da radi šta joj je volja na sopstvenoj teritoriji.
U Bosni i Hercegovini, čiju "suverenost" one navodno brane, zapadne sile insistiraju na ostanku kolonijalnog upravnika zvanog visoki predstavnik, pa čak i ako je nelegalan – što Kristijan Šmit i jeste. Kao što i insistiraju na ostanku troje stranih sudija u Vrhovnom sudu BiH. S druge strane, "autoritarna" Rusija traži zatvaranje kancelarije visokog predstavnika, kao i odlazak stranih sudija.
Retoričko pitanje: šta je bliže klasičnom shvatanju demokratije?
Zapadno licemerje je više nego jasno i ne mora se objašnjavati. Problem leži u tome što Zapad ovakvim pristupom zadržava inicijativu, dok su legalisti poput Rusa, Kineza, Srba i Globalnog juga stalno u defanzivi, osuđeni na reagovanje umesto proaktivnost. Nema razloga da tako i ostane.
U Africi je pokrenut drugi, nadajmo se i konačni proces dekolonizacije. Prema rečima mladog lidera Burkine Faso, izrečenih na nedavnom samitu Rusija-Afrika u Sankt Peterburgu, mladi Afrike žele da povrate kontrolu nad sopstvenim životima, a afričke zemlje nad svojim prirodnim bogatstvima. U tom ključu, i njegova zemlja i Mali su podržale prevrat u Nigeru, bez ikakve apologetike ili pravdanja. I to je pravi put u sadašnjoj međunarodnoj džungli.
Šta vredi "demokratska" fasada pod kontrolom zapadne oligarhije, odnosno duboke države? Šta vrede "suverenitet" i teritorijalna celovitost pod (neo)kolonijalnom upravom?
Kao što kolektivni Zapad nastoji da svoju borbu za globalno uspostavljanje neokolonijalne oligarhijske vladavine predstavi pod firmom borbe za uspostavljanje "liberalne demokratije", odnosno kao globalnu borbu "demokratije" protiv "autokratije" – tako bi i ostatak sveta, predvođen Rusijom i Kinom, mogao da uspostavi suprotan ideološki model globalne borbe za slobodu protiv novog zapadnog kolonijalizma. Neku novu ideologiju oslobođenja.
Možda ove dve sile nisu spremne da tako nešto otvoreno formulišu, bar ne u ovo vreme, ali je jasno da imaju simpatije za takve težnje. Uostalom, da nije tako, Kina bi se na samom početku pridružila zapadnim osudama Rusije za "agresiju" na Ukrajinu, a Rusi bi listom osuđivali pučeve u afričkim zemljama.
U našem, srpskom slučaju, bez napuštanja načelnog zalaganja za poštovanje UN načela teritorijalne celovitosti, mogu se, pod zastavom borbe za dekolonizaciju, odnosno oslobođenje, učiniti neke kapitalne stvari:
- proglasiti okupaciju Kosova i Metohije od strane neokolonijalnih NATO sila, a u isto vreme nastaviti se pozivati na Rezoluciju 1244;
- javno odbaciti Kristijana Šmita kao nelegalnog i nelegitimnog visokog predstavnika i odbijati svaki sastanak sa njim;
- javno proglasiti ništavim krivične procese protiv onih koji Šmita ne priznaju;
- zahtevati odlazak stranih sudija iz Vrhovnog suda BiH;
- tražiti odštetu za posledice NATO agresije na SRJ 1999. godine;
- javno zahtevati prestanak mešanja zapadnih ambasadora u izbor nove vlade Crne Gore i njeno potonje delovanje.
Takođe, treba biti svestan i pokrenuti otvorene rasprave o tome da pitanje u vezi sa izborom između priklanjanja zapadnom jednopolarnom i priklanjanja multipolarnom bloku nije samo pitanje puke ekonomske računice, već i jasan izbor između zapadnih neokolonijalnih lanaca, davoskog totalitarizma i bogoborstva s jedne strane, i multipolarnog saveza suverenih država, vrednosti, tradicija i vera sa druge.
Sa ovakvim pristupom, otvara nam se prostor da budemo proaktivniji i na Kosovu i Metohiji, i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori, i da se od objekta pretvorimo u subjekat međunarodnih odnosa.