Kako dešifrovati Zaharovu: Krenite svojim, srpskim putem, a mi smo tu

Portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova podseća nas na ono što nas je kroz vekove i održalo

"Ne treba čekati od nekoga rešenje sudbine nego sam rešavati svoju sudbinu. To je veoma teško ali nema drugog puta. Ako sami gradimo budućnost ona će raditi za nas.” To je samo jedan od bisera koje je izgovorila Marija Zaharova onlajn za medije iz Srbije 2. februara.

Ali, ako pitamo domaće aktere koji su nam okupirali medijski i politički prostor tokom ovog veka – izjava Zaharove je apsolutno skandalozna.

Kako mi uopšte možemo i da pomislimo da se upustimo u rešavanje sopstvene sudbine? Nismo li mi isuviše ”mali”? Nismo li ”trava” na kojoj se tuku ”slonovi”? Nismo li kreteni ometeni u razvoju kojima trebaju strani tutori da ih uče sve ispočetka – uključujući i korišćenje sopstvenog jezika? Nismo li nesposobni da išta proizvodimo, pa su nam potrebni polubogovi zvani ”strani investitori”? Nismo li bez ikakve druge alternative osim ”evropske”? Nismo li rešeni da ”više nikad ne ratujemo”, ma šta nam neko radio?

Zbilja, ako smo takvi, postavlja se pitanje kako se uopšte oslobodismo od Turaka? Nije li bilo bolje jednostavno izdati nekoliko oštrih saopštenja posle seče knezova, otići na poklonjenje sultanu i trijumfalno se vratiti i obavestiti narod da je najvažnije da je mir ipak sačuvan? Što nam je uopšte trebala ta silna kosovska pogibija, kad smo svi mogli da se priklonimo ”novoj realnosti” i zajedno jurišamo na Beč – pa i dalje na sever? (Mada, kad se bolje razmisli, odbrana ”hrišćanske Evrope” nam nije donela bogzna šta – a ta ista Evropa se ionako sada dobrovoljno pokorava sličnoj novoj najezdi.) Plus, ne bismo danas imali probleme u BiH i na KiM, jer bi svi bili iste vere. Zapravo – BiH i KiM najverovatnije ne bi ni postojali kao pojmovi, a kamoli kao nerešivi etno-teritorijalni sporovi.

E, sad, treba imati na umu i to da nam Zaharova ovu ”neprijatnu” istinu saopštava posle dvodecenijskog nepodnošljivo lakog pristajanja na skoro sve, posle dobrovoljnog prihvatanja naizgled večnog spoljnog tutorstva.

A ako to praktikujemo svih ovih godina, zašto uopšte postoje problemi, i zašto nam trebaju njeni saveti? Nije li trebalo sve da bude rešeno do sada, i da svi živimo zajedno i srećno u nekoj novoj Jugoslaviji, ili bar Jugosferi?

Sve moguće ustupke smo pravili – od uklanjanja ostataka srpske države na KiM pa do rasprodaje praktično svega što se moglo rasprodati. Promenili smo školstvo usvojivši debilizaciju i krivotvorenje sopstvene istorije kao novi standard ”izuzetnosti”. Sramotno predali skoro ceo bivši državni i vojni vrh kengurskom sudu u Hagu. Na silu sprovodimo gej parade svake godine, uz prateću militarizaciju Beograda. Pa zar nije trebalo svi problemi da nam do sada budu rešeni? Zar nije predavanje svoje sudbine u tuđe – po mogućstvu neprijateljske – ruke trebalo da bude spasonosni recept?

Gle čuda – izgleda da nije… Stanje na KiM nikad gore. BiH na ivici da ponovo postane žarište, uz saučesništvo onih istih koji su je i pre skoro 30 godina navodno smirivali (ala je opraviše, svaka im čast). Svesna i namerna autokolonizacija nije donela očekivane blagodeti. Nekad ponosna Crna Gora se odrekla i Kosova i Rusije, ne sme ni da pomisli da sastavlja vladu bez zapadnih ambasada – i opet je beznadežno politički nestabilna. A kako to kad je sve radila onako kako joj je rečeno, kad je potpuno predala sudbinu u tuđe ruke? Zar nismo sve uradili, svega se odrekli da bismo ”živeli kao sav normalan svet”?

Da nam je dobro, ne bi reči Zaharove tako rezonantno odzvanjale. Uostalom, da je Rusima bilo tako dobro pod Jeljcinom, kada su bili još kooperativniji od nas – ne bi bilo ni potrebe ni za Zaharovom, ni za Putinom. Kozirjev i Čubajs bi i dalje bili zaštitni znaci Rusije – odnosno onog što bi od nje ostalo.

Naravno, današnjoj globalističkoj imperiji nikada nije padalo na pamet da tako razmišlja. Naprotiv. Po rečima nekadašnjeg saradnika Džordža Buša mlađeg, Karla Rouva:

”Sada smo imperija i, kada delujemo, stvaramo sopstvenu stvarnost. I, dok proučavate tu stvarnost razborito, kao što ćete i činiti, mi ćemo stvarati nove realnosti, koje možete izučavati, i tako će se stvari srediti. Mi smo akteri istorije… i svi vi ćete samo ostati da proučavate ono što mi radimo.“

Zar ćemo sve te vekove kreiranja sopstvene stvarnosti – čiji su današnji tragovi sve za šta imamo da se uhvatimo kad nas neko pita šta smo i ko smo – pogaziti, u nadi da će nas, nekako, mimo svih istorijskih iskustava sa njima, mimo svake zdrave logike, isti koji su nas brutalno napadali i kolonizovali – sada naprasno prihvatiti kao ravnopravne i poštovati naše interese? Ne zna li se da oni koji su navikli da brutalno gaze – preziru one koje im se lako povinuju? Treba li nam Zaharova – posle živih primera Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244 – da nas podseća da zapadni kolonizatori ne poštuju nijedan dogovor i ugovor, osim ako nisu njima na korist?

Zapravo, ako je verovati anketama – većini naroda ne treba. Ali očigledno treba tzv. eliti. Međutim, oni kojima to, da treba uzeti sopstvenu sudbinu u sopstvene ruke, Zaharova mora da govori, nikada to verovatno neće ni shvatiti.

Suma sumarum… Ako nastavimo da pregovaramo isključivo sa neprijateljima koji nam rade o glavi, izgubićemo i ono malo što smo još uvek uspeli da zadržimo. Nije teško dešifrovati Zaharovu: krenite svojim, srpskim putem, a mi smo tu – ako nas se setite.