Fama o "ruskoj agresiji" i "nevinoj" imperiji

Verovatno da ne postoji moćnije svedočanstvo o prevlasti koju je u novom veku narativ uspostavio nad istinom od činjenice da teza o "ničim izazvanoj ruskoj agresiji na Ukrajinu" ima bilo kakav legitimitet u javnom diskursu. Zapadni zvaničnici tu frazu ozbiljna lica ponavljaju na dnevnom nivou, da bi je zatim njihovi lokalni izvođači dodatno utvrđivali i razrađivali u sklopu projekta globalnog glajhšaltovanja nacionalnih javnosti i njihovog podređivanja "jedinom odobrenom" imperijalnom narativu o "dobroj" imperiji i lošem svetu koju ona treba da "popravi".

Nacistički pojam glajhšaltung je sasvim pogodan za opisivanje fenomena o kojem je reč. Sa izvornog nemačkog prevođen kao "koordinacija", "sinhronizacija", "uravnilovka" i slično, pojam je zapravo označavao nacifikaciju nemačkog društva i njegovo total(itar)no podređivanje nacističkoj ideologiji i ciljevima.

Mimo formalnih ideoloških razlika, delovanje današnje zapadne neolibkon (neoliberalno-neokonzervativne) duboke države ne može a da ne podstakne pravljenje takvih analogija.

Podsticanje neonacizma u Ukrajini – kao i u tri baltičke države, ali i prethodno u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji – predstavlja možda najuočljiviju paralelu između izgradnje "novih poredaka" Trećeg rajha i neolibkon "rajha" u pokušaju. Ali se bar jednako relevantna paralela može povući i između njihovog agresivnog teritorijalnog širenja i stremljenja.

Većina zapadnih istoričara se slaže da je ulazak 20-ak hiljada nemačkih vojnika u demilitarizovanu Rajnsku oblast u martu 1936. i nereagovanje zapadnih demokratija na to predstavljao rušenje Versajskog poretka uspostavljenog posle Prvog svetskog rata, i trasirao put ka Drugom svetskom ratu.

Posle pada Berlinskog zida 1989. godine, smatralo se opštim mestom da nastupa vreme dugograjnog mira. Američki politikolog Frensis Fukujama je otišao i korak dalje – proglašavajući "kraj istorije", odnosno "krajnju tačku ideološke evolucije čovečanstva i univerzalizaciju zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine". U roku od dve godine raspao se SSSR i raspustio Varšavski pakt.

Ipak, uprkos ideološkom, političkom i ekonomskom krahu ideološkog antipoda trijumfalne "liberalne demokratije", njeno "odbrambeno" krilo – NATO – nije raspušteno. Naprotiv – već 1993. godine je Klintonova administracija počela da govori o "Partnerstvu za mir", a već početkom sledeće i o konkretnom širenju samog "odbrambenog saveza".

I to sve uprkos sada već uveliko poznatim uveravanjima koja su razni zapadni zvaničnici davali Mihailu Gorbačovu, npr. da se NATO neće širiti "ni pedalj dalje ka istoku" (Džejms Bejker), da je "jedna stvar sigurna: NATO se neće širiti na istok" (nemački ministar spoljnih poslova Genšer), kao i "sama činjenica da nismo spremni da NATO trupe razmeštamo dalje od teritorije Federalne Republike (Nemačke) Sovjetskom Savezu pruža čvrste bezbednosne garancije" (generalni sekretar NATO Manfred Verner).

Ima ih koji, ne trepćući, i dan-danas tvrde da to što je politički Zapad obećavao da se NATO neće dalje širiti "nema veze" – jer, zaboga, to su bila usmena obećanja a ne pisane garancije. Dakle, želi se reći da su usmene laži sasvim "ou-kej". Eto na šta je spala odbrana "zapadnih vrednosti"…

No, paralelno sa kršenjem usmenih obećanja o neširenju, postojale su druge indicije da se, umesto "kraja istorije", dešavao njen povratak – i to u mnogo ranija, brutalnija vremena, kada je sila sama po sebi bila vrhovna vrednost i konačni argument.

Neka svedočenja nama po zlu poznatog Veslija Klarka dragocena su za dokazivanje postojanja jednog agresivnog, imperijalističkog plana koji se rađao u dubinama posthladnoratovske američke duboke države.

Evo dela njegovog svedočanstva o razgovoru koji je 1991. vodio sa tada trećim čovekom Pentagona, Polom Volfovicom, neposredno posle prvog Zalivskog rata protiv Sadama Huseina:

"Trebalo je da se oslobodimo Sadama", vajkao se tada Volfovic Klarku. (Inače, kako Klark objašnjava, "sve ovo se dešavalo odmah posle šiitskog ustanka u Iraku, kojeg smo mi isprovocirali, a zatim sedeli skrštenih ruku i nismo se mešali".)

"Ali smo naučili jednu stvar", nastavio je Volfovic, "da možemo da koristimo našu vojsku u regionu a da nas Sovjeti neće blokirati. Imamo pet, možda 10 godina da očistimo sve ove stare sovjetske surogatne režime, poput Sirije i Iraka, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti."

Šest godina kasnije došlo je do osnivanja čuvenog neokonzervativnog tink-tenka "Projekat za novi američki vek". Jedan od uglednih potpisnika njegove osnivačke deklaracije principa bio je i Volfovic, a jedan od suosnivača Robert Kejgen, muž Viktorije Nuland. Prema njegovim osnivačkim principima, SAD su "vodeća svetska sila" suočena sa izazovom "oblikovanja novog veka koji je naklonjen američkim principima i interesima".

U dokumentu koji je tink-tank izdao 2000. godine, "Obnova američke odbrane", predstavljen je "plan za očuvanje globalne američke prevlasti, sprečavanje uspona rivalske velike sile i oblikovanje međunarodnog bezbednosnog poretka u skladu sa američkim interesima i interesima". Kao njegovi autori navode se Dik Čejni (budući potpredsednik SAD), Donald Ramsfeld (budući ministar odbrane), Pol Volfovic (budući zamenik ministra odbrane), Džeb Buš (mlađi brat Džordža Buša mlađeg) i Luis Libi (Čejnijev budući šef kabineta).

Taj dokument suštinski predstavlja matricu za agresivno uspostavljanje jednopolarnog sveta, na čelu sa jednim globalnim hegemonom. Jedino što je autore plana tada pomalo žalostilo je konstatacija da će proces transformacije američkih oružanih snaga u željeni oblik verovatno biti dugačak – "u odsustvu nekog katastrofičnog i katalizatorskog događaja – poput nekog novog Perl Harbora".

Volšebno, nekih godinu dana kasnije, tačnije 11. septembra 2001, desio se događaj koji su mnogi upravo okarakterisali kao "novi Perl Harbor" – teroristički napad na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku.

Vratimo se na trenutak svedočenju Veslija Klarka, koji je posetio Pentagon dva puta u nedeljama posle 11. septembra. U prvoj poseti, oko 20. septembra, prvo je naleteo na šefa Pentagona Ramsfelda, koji mu je, u prolazu, odbrusio: "Niko nama neće govoriti kada i gde ćemo da bombardujemo. " Zatim je naišao na jednog zabrinutog generala. "Gospodine", reče on Klarku, "napašćemo Irak. " "Zašto? ", pitao je Klark. "Ne znamo", glasio je generalov odgovor. "Da li su možda povezali Sadama sa 11. septembrom? ", pitao je Klark – a koncizni odgovor je glasio – "Ne."

Prilikom druge posete Pentagonu, Klark je istog generala pitao da li je i dalje namera da se napadne Irak. Odgovor je glasio: "A, ne, gospodine, stvar je mnogo gora. Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran."

Kao što sada znamo, svaka od tih zemalja je u međuvremenu bila izložena nekoj vrsti zapadne agresije.

Da postoji neki Nirnberški tribunal danas, samo ova svedočanstva bi verovatno bila dovoljna za podizanje optužnice za zločin protiv mira. No, kada već govorimo o Klarku, nemoguće je ne vratiti se nešto više od dve godine unazad, na NATO agresiju na SRJ kojom je on lično vojno rukovodio.

U skladu sa paralelama između Trećeg i posthladnoratovskog rajha u pokušaju, moglo bi se reći da je brutalni napad NATO-a na našu zemlju predstavljao udarac na međunarodni poredak i svetski mir jednak Hitlerovom ulasku u Rajnsku oblast. Posle tih događaja ništa više nije bilo isto. Jasno se profilisao svetski agresor i rušilac međunarodnog prava – 1936. Nemačka, 1999. NATO.

Vredi se još podsetiti i zapažanja penzionisanog pukovnika američke vojske Daglasa Makgregora, koji je prešao put od planera NATO agresije na SRJ do oštrog kritičara iste, a danas i jednog od najlucidnijih vojnih komentatora ukrajinskog rata i kritičara američke politike prema Ukrajini i Rusiji uopšte.

U članku za magazin "Ameriken konzervativ" iz maja ove godine, Makgregor citira Klintonovu karakterizaciju NATO agresije na našu zemlju: "Evo o čemu je stvar u vezi s Kosovom… radi se o borbi globalizma protiv tribalizma."

A zatim i objašnjava u čemu je stvar u vezi s globalizmom:

"Za sadašnju vladajuću političku klasu u Vašingtonu, globalizam nije samo kupovina robe proizvedene jeftinom radnom snagom u nezapadnim zemljama. Globalizam koji predvodi Vašington sada nudi razbijanje tradicionalnih političkih i društvenih oblika ljudske organizacije – nacionalnih vlada, granica, identiteta, kultura – da bi ih zamenio svetom potrošača koje ujedinjuje samo njihova zavisnost od amorfnih korporacija, nevladinih organizacija koje nikom nisu odgovorne i nadnacionalnih institucija. Drugim rečima, globalizam je sada sinonim za način na koji progresivna levica vidi posleratni liberalni bezbednosni poredak, koji mora da se širi da bi opstao. Vašingtonov posrednički rat u Ukrajini je globalistička šema za prevazilaženje kontinuiteta istorije, kulture i geografije oličenog u nacionalnoj državi, za homogenizaciju različitih naroda u procesu asimilacije brzih društvenih i tehnoloških promena."

Kada još dodamo podatak da su, prema Istraživačkoj službi američkog Kongresa, samo između 1991. i 2022. godine SAD pokrenule bar 251 vojnu intervenciju širom sveta, jasno je da je svet je suočen sa agresorskom silom kakva nije viđena u prethodnih osam decenija, vođenom (još) jednom opasnom, antiljudskom agendom.

I jasno je da su optužbe takve agresorske sile na račun bilo kog drugog međunarodnog aktera koji preduzima defanzivne akcije analogne Hitlerovim optužbama da su svojim iskrcavanjem u Normandiji saveznici prekršili teritorijalni integritet evropskih zemalja.