"Trenutak za tišinu"

Pre šest godina, urednica tek osnovanog "Milica Magazina" zamolila me je da uradim intervju sa Latinkom Perović. To je trebalo da bude moj prvi novinarski zadatak, a ponuđen mi je u jednom ekstremno izazovnom kontekstu, kako ličnom, tako i širem.

Pored činjenice da nikada ranije nisam radila intervju koji nije bio čisto teorijske prirode, intervjuisanje žene o kojoj politički ništa dobro nisam mislila predstavljalo je posebnu poteškoću. Nije pomagalo ni što sam u to vreme još uvek bila u toku svog bolnog i burnog raskida sa tad malobrojnom "levom scenom", koja je pak istovremeno privodila konačnom kraju svoj raskid od bilo čega zapravo levog u sebi.

Bili su to dani potpunog prelaska tek iznikle mlade levice, po društvenom uticaju i prepoznatljivosti marginalne, u postmoderni identitetski liberalizam, kakav danas nažalost poznajemo kao jedinu "levicu" u Srbiji.

Naime, nakon što je odustala od bilo čega suštinski komunističkog (egalitarnosti, antikapitalizma i antiimperijalizma), takva "levica" postala je prihvatljiva liberalima u tipu Peščanika, politički formiranih na snažnom antikomunizmu.

Koincidentalno, bili su to i dani kada je objavljena brilijantna knjiga pod imenom "Elitistički pasijans" istoričarke Mire Bogdanović. Radilo se o naučno utemeljenoj i pažljivo argumentovanoj levoj kritici dela, a u značajnoj meri i političkog lika Latinke Perović. Knjiga je pala u centar akademsko-kulturno-aktivističkog "kruga dvojke" poput minijaturne bombe neočekivano jakog udara, s tim što su se ovog puta pojedini ostaci šrapnela rasprsnuli u neobičnom pravcu.

Ignorisana kritika

Do tad, bilo kakva kritika naše najuticajnije intelektualke u ovom miljeu bila bi ili ignorisana ili prezrena i kažnjena. No u ovom novonastalom kontekstu stvaranja braka levice i liberala, mimikrija prihvatanja teza iz Bogdanovićkine knjige poslužila je delu liberala da opravdaju svoje "postajanje levicom" – bez da su se ideološki makli s mesta.

I tako je, ne svojom krivicom, odlična knjiga koja pokazuje i dokazuje ideološko i političko konvertitstvo Latinke Perović ironično zloupotrebljena kao još jedna alatka u jednom drugom, ovog puta lažnom konvertitstvu antinarodnih, autokolonijalnih i proimperijalističkih liberala u nove "liberale-levičare". Ponekad perverzija podrazumeva ubistvo roditelja; u ovom slučaju je to bila "majka".

Stojeći ispred ulaza zgrade na Vračaru u kojoj je Latinka živela i prelazeći još jednom beleške koje sam pripremila za razgovor, svi ovi događaji su me dodatno opterećivali. S druge strane, zabavljala me je činjenica da ja komunistkinja idem na razgovor sa majkom liberala koju u tom trenutku njena pojedina politička deca razapinju.

Intervju je došao i prošao, a reakcije su bile kakve su jedino i mogle biti – preko noći, proglasili su me za "latinku". Ni tih dana to nije imalo bilo kakvu važnost za svet izvan pomenutih autističnih ideoloških krugova, a danas više nije važno čak ni meni. No na dan kada je preminula, potražila sam ponovo taj (ne)suđeni intervju i pokušala da se vratim mislima u te trenutke, osećajući da je nešto zanimljivo ostalo u njima.

Ona je od sopstvenog konvertitstva neobjašnjivo bežala kao đavo od krsta. Na moje pitanje koje je išlo u tom smeru, kao i ona koja su problematizovala neke njene ideološke postavke i ukazivala na kontradikcije u onome što govori, konkretne odgovore je inteligentno zaobilazila ekskursima, počinjala "slaganjem" sa poentama iz pitanja da bi ih daljim obrazloženjima demagoški negirala, a ponekad ih naprosto – ignorisala.

Večiti liberal

"Ja sam oduvek bila liberal", rekla je mi prodrazumevajuće sležući ramenima, u starom duhu škole Centralnog Komiteta gde je istinitost ležala u tome ko govori, a ne šta govori. Znam mi je tad palo na pamet da se kod nje neke stvari ipak nisu promenile. Znam i da sam, kada je na kraju razgovora rekla "Trudite se da bude ravnopravne" obraćajući se čitateljkama intervjua, osetila čudnu nelagodnost zbog same formulacije.

Činilo mi se, i tad i sad, da je Latinka preuzimala najgore delove iz oba svetonazora kojima je u različitim dobima pripadala. Iz liberalizma, kapitalističku tržišnu ekonomiju i zapadnu modernizaciju, iz ortodoksnog marksizma tendenciju da redukcionistički i deterministički promišlja istoriju.

Jedna od njenih poznatih izjava koja odlično ilustruje tu poziciju je da "nikada Srbiju nije objašnjavala Miloševićem, već Miloševića Srbijom", gde Milošević naravno simbolizuje ultimativno "zlo", koje ne samo da je porodila (isključivo) Srbija, već je i Srbija s obzirom na svoju sopstvenu zlu prirodu morala da ga porodi.

Kompleksno Marksovo shvatanje da ljudi stvaraju svoju istoriju u okviru već postojećih i datih uslova, da su dakle uticajni pojedinci "proizvodi" i svoje volje ali i svog istorijskog trenutka i nasleđa ("Tradicija mrtvih generacija pritiska kao mora mozak živih", citat iz XVIII brimera), Latinka je vulgarizovala, ukidajući usput i bilo kakvu ideju čovekove subjektivnosti i volje, i pretvorila u svoj ne samo nenaučan, već i veoma opasan pristup.

Kada mu se pridoda specifični balkanski kulturni kontekst, kao i njeno bezgranično divljenje prema najvećem hohštapleru u našoj filozofiji – Radomiru Konstantinoviću, dobijamo njenu kvaziistorijsku formulu za objašnjavanje svih "srpskih zala" kao ne samo najvećih, već nužnih i neizbežnih. Upravo ta formula je izum koji leži u srcu razloga obožavanja Latinke, pa čak i od strane "liberala-levičara" koji su je se odrekli kao čoveka, ali nikada i kao ideje.

Kada je preminula, prisetila sam se njene drhtave ruke dok je po završetku intervjua popunjavala "Upitnik" Milica Magazina, koji je predstavljao kratak spisak raznoraznih pitanja u čijem sastavljanju ja nisam učestvovala. Osmišljen je tako da se da svakoj budućoj sagovornici magazina, poput nekog simboličkog leksikona.

Pisala je odgovore na papiru grafitnom olovkom, ponavljajući drugi put tog dana svoju netrpeljivost prema kompjuterima i digitalnoj tehnologiji. Prethodno, tokom ugovaranja našeg viđenja, razgovarale smo isključivo fiksnim telefonom.

Meni je taj upitnik uvek bio mnogo interesantniji od intervjua. U intervjuu, govorila je nadugačno i nepristrasno, gotovo distancirano od sebe; upitnik je, s druge strane, bio kratak i apsolutno ličan. Intervju je pokazao njenu lukavost i otuđenost. Upitnik je pokazao njenu ogromnu čisto intelektualnu veličinu i oštre, na momente neobično polu-konzervativne stavove.

Poslednje pitanje u njemu, pomalo nesrećno, glasilo je: "Koja muzika će se svirati na Vašoj sahrani?". Glava joj je bila savijena nad papirom na stolu i čuo se zvuk škrabanja naoštrene olovke. Profil lica joj je na trenutak bio paralelan sa njenom gipsanom bistom na postolju iza fotelje; na zidu iznad, bio je obešen i njen portret. Napisala je: "To je trenutak za tišinu".

Naravno, tišine nije bilo, bilo je samo buke naricanja s jedne strane i graje radovanja s druge. Majka mnogih podela u Srbiji tog dana svojom smrću zaoštrila ih je do ekstrema. Njena odbegla ideološka deca, "liberali-levičari" s početka priče, takođe su patila, u svojoj tipičnoj besprizornosti da idealizuju samo one koji su mrtvi.
Ne znam da li je pročitala intervju, ne znam ni šta je o njemu mislila ako jeste. Nikada posle toga nismo ponovo razgovarale.

Svakako, o mrtvima sve – istinito.