Feminističke Darvinove nagrade

Glupost ponekad može biti neodoljivo zabavna, između ostalog i zato što nam je neke stvari mnogo lakše prihvatiti uz sarkastičan smeh. U taj domen se posebno uklapaju razni neobični i nepotrebni načini da se umre. Primera ima mnogo: igrati Ruski rulet sa automatskim oružjem, skočiti iz aviona bez padobrana, žonglirati sa ručnim granatama...

Ovaj fenomen bio je prilično popularan u onlajn raspravama u ranim danima interneta polovinom osamdesetih na platformi Usenet gde je imenovan kao fenomen koji zaslužuje "Darvinovu nagradu". Vremenom je ova ironična nagrada prerasla u sajt, a potom su o njoj pisane i brojne knjige.

"Darvinovu nagradu" zavređuju pojedinci ili grupe koji su nekim izvanredno idiotskim načinom naštetili sebi, bilo tako što su izazvali svoju smrt ili onemogućili svoje dalje razmnožavanje, i time evolutivno "spasli čovečanstvo" nestankom sopstvenog genetskog materijala. Princip je da se nagrada dodeljuje tek posthumno, nakon što je data osoba pospešila svojim sumanutim ponašanjem prirodnu selekciju, čineći nešto što je iz njene perspektive suštinski kontra-evolutivno, ali se iz šire perspektive ljudske vrste može videti kao spasonosno.

Svedočeći raznim oblicima ispoljavanja feminističkih pozicija, akcija i teorija u poslednjih nekoliko decenija, čini mi se da možemo govoriti o jednoj specifičnoj vrsti "kontra-evolucije" samih feminizama, nevezano od njihovog predznaka odnosno od toga da li se radi o liberalnom, radikalnom, "ekološkom" i ostalim feminizmima.

Imperijalizam sa ženskim likom

To na prvi pogled izgleda prilično nategnuto: feminizmi su postali deo dominantnog svetonazora, i poslednjih nekoliko godina čine ključni stub hegemone zapadne ideologije. Ako smo o drugoj polovini XX veka mogli da govorimo kao o "kapitalizmu sa ljudskim likom", dosadašnji procesi u XXI veku se donekle jednostavno mogu okarakterisati kao "imperijalizam sa ženskim".

Zašto onda feminizmima treba dodeliti Darvinove nagrade, ako deluje da u svakom smislu njihova strana trenutno vodi u "ratu"? Svi znamo šta je po sredi kada se dobije bitka ali izgubi rat, no ukoliko u ratu svojom krivicom izgubite baš sve bitke, vaša pobeda može biti samo Pirova. Prolazeći kroz radikalne transformacije svojih doktrina i ciljeva, koji naravno ni pre toga nisu bili unisoni i bez mana, feminizmi su stigli do vrha društvenog uticaja tako što su, osim puke simbolike, izgubili sami sebe.

Ukoliko bi, naime, feminizmi zaista do kraja uspeli u svojim trenutnim zamislima, i nametnuli neke od svojih suštinskih pretpostavki iza tih namera kao važeće, na delu bismo imali skoro tipičan primer samoubistva u duhu Darvinove nagrade. Kažem skoro, jer ovde ostajemo bez tog ironičnog sloja dobrobiti za čovečanstvo – njegova ženska polovina u tom slučaju ostaje kao stvarni gubitnik Pirove pobede svojih predstavnica.

Feministička "Darvinova nagrada" za "enklavizaciju žena": dok je XX vek bio obeležen različitim manje ili više uspešnim borbama za jednakost žena (bila ona shvatana kao ravnopravnost odnosno jednakost pred zakonom i uživanjem političkih prava, bilo kao ulazak žena u tada tradicionalno muške prostore i poslove, bilo kao borba za ekonomsku i socijalnu jednakost, ili čak radikalnu jednakost u nekom širem društvenom smislu), savremeni feminizmi nasuprot tome sprovode partikularizaciju "ženskih pitanja" kao isključivo ženskih, a ne društvenih.

Ako su se takve borbe videle kao neka vrsta ekspanzije žena u društvu, danas feminizmi žene žele da ograde i zacrtaju visoke i neprobojne betonske zidove oko njih. Oni polaze od situacija koje su donekle ekstremne i u kojima istinski postoji neproporcionalna ugroženost žena – porodično nasilje, spontani seksizam, predrasude u pogledu sposobnosti i uspešnosti žena u određenim profesijama i poljima, ali te situacije ne tretiraju kao specifične slučajeve koji zahtevaju posebne mere i konkretnu artikulaciju, već ih univerzalizuju i posmatraju ne samo kao opšte, već i kao nužne.

Samo "ženska perspektiva"

Ženama se poručuje da je, ukoliko žele da budu uspešni članovi društva, neophodno da se fokusiraju isključivo na same sebe, i da svaku razliku koja postoji, bila ona rodna, kulturoška ili ekonomska, esencijalizuju do bezumlja. Ukoliko su na primer spisateljice, olovka mora "pisati vaginom": mora se pisati o nasilju (jer kao žena vi apriori trpite nasilje), o traumi prve menstruacije ili prvog seksa (jer nedobog! da telesne promene i odnosi mogu da se dogode i na neki nepatološki način), o ženskom prijateljstvu (jer je to do juče bila zabranjena tema i žene se nikada pre nisu družile), i sličnim temama.

O svemu mora postojati isključivo "ženska perspektiva", koja mora biti suštinski različita i bitnija od svake druge, pa čak i od klasne. Pretpostavka je da žena, samim tim što je žena, ima najviše sličnosti u iskustvu i životu sa bilo kojom drugom ženom, nevezano od svake realno postojeće razlike. Gospođa sa Vračara i njena kućna spremačica iz ove perspektive dele važnije interese i sličniji život od te spremačice i na primer njenog supruga radnika, koji je proveo vikend radeći neplaćeno prekovremeno na gradilištu na primer baš supruga te vračarske gospođe.

Raščivijavanje svih ovih komplikovanih odnosa je veliki deo teorijskog nasleđa feminizama XX veka, ali danas sve to pada u vodu i postaje nebitno. Važno je samo odvojiti žene od ostatka društva, posmatrati ih kao potpuno drugačija bića, i zahtevati da im se pruži različiti tretman. Svaka sličnost sa tendencijama i željama konzervativizma XX veka i feminizama XXI u ovom pogledu nikako nije slučajna.

Feministička "Darvinova nagrada" za "desubjektivizaciju žena": kada je utvrđeno da su žene druga vrsta, feminizmi XXI veka dalje nastavljaju u smeru njihove potpune desubjektivizacije. Kako su žene uvek već i ugrožena vrsta, zahteva se da im se oduzme svako pravo na ličnu odgovornost i da se gotovo svedu na nivo deteta na kojem su, opet nikako slučajno, i bile pre feminističkih pokreta XX veka.
Insistiranje da se ženama u krivičnim postupcima i sukobima apriorno veruje, i da žena nikako ne može biti kriva, ne samo da ruši ideju pretpostavke nevinosti, nego oduzima ženama mogućnost da učine nešto savršeno ljudsko i normalno: da pogreše i snose odgovornost za svoju grešku. Od potpuno smislene ideje da u takvim slučajevima treba postupati uz visoku dozu opreznosti, feminizmi ponovo kroz univerzalizaciju idu ka potpunom obesmišljavanju jednakosti pred zakonom.

Posebno ilustrativno je bilo suđenje Džoni Dep – Amber Herd prošlog proleća, kada se od javnosti zahtevalo da, u sukobu dvoje jezivo bogatih, razmaženih i privilegovanih zavisnika, instant stane na stranu žene koja, bez obzira na dokazanu sopstvenu odgovornost u tom patološkom odnosu, jednostavno ne može da bude jednako ili više kriva.

To je išlo toliko daleko da u slučajevima kada je bilo očigledno da je ona eksplicitno lagala, bivala fizički agresivna i lažno svedočila, feministkinje su to opravdavale prebacujući ponovo odgovornost na drugu stranu: ona je jadna naprosto izmanipulisana, geslajtovana, mlađa i fizički manja (?!), i sve ostalo što vam padne na pamet, samo ne – odrasla osoba sposobna da odgovara za svoje ponašanje. Postoji i tendencija (posebno u tzv. ekofeminizmu) da se ponovo povlače paralele između žene i prirode, gde se oba posmatraju kao pasivni objekti koji samo trpe i nemaju nikakvu sposobnost delovanja.

"Darvinova nagrada" za "mržnju prema muškarcima"

Feminizmi XX veka dugo su se borili i protiv vladajuće ideje žene kao histeričnog i iracionalnog bića. Danas takva shvatanja doživljavaju renesansu, samo su ovog puta njeni nositelji sami feminizmi. Emocije su proglašene činjenicama, i od žena se zahteva da reaguju u skladu sa njima, bez ikakve umne refleksije ili biranja drugih sredstava.

Svakome od nas, nevezano od roda, ponekad dođe da vrištimo zbog bola ili nepravde. Ali kako nekome ko zagovara bilo koji feminizam padne na pamet da je na duže staze politički pametno napraviti performans u kojem žene u maju prošle godine, okupljene ispred državnih institucija, naprosto bezumno (i da, histerično) vrište, meni nikada neće biti jasno. Ali sigurna sam da bi bilo jasno prošlovekovnim i ovovekovnim konzervativcima.

Feministička "Darvinova nagrada" za "mržnju prema muškarcima": Feminizmi XX veka morali su često da se bore protiv raznih propagandnih pokušaja da se prikažu kao puka i ekstremna mržnja prema muškarcima. Iako su nesuglasice po ovom pitanju bile veoma izražene u različitim oblicima feminizma, danas su pretpostavke radikalnog feminizma zarazile i svaki drugi njegov oblik.
Dok su potrošene decenije u mnogobrojnim pokušajima da se patrijarhalni odnosi razumeju s obzirom na istoriju, ekonomiju i društvo, i da se uvide njihovi sistemski koreni i obrasci reprodukcije, savremeni feminizmi su u manje ili više eksplicitnoj meri sve ovo banalizovali i obesmislili. Muškarci su, naprosto i tek tako, zli.

Da bi se razvila i održala ideja antagonističkog odnosa muškaraca i žena, onog trenutka kada se odustalo od bilo kakvog sistemskog razumevanja ove problematike, muškarci su takođe morali da prođu kroz svojevrsnu esencijalizaciju. Kao što su žene uvek potencijalne žrtve, tako su i muškarci uvek potencijalni agresori, nasilnici i silovatelji.

Dovoljno je pogledati kako je "patrijarhalno nasilje", ili barem "rodno zasnovano nasilje", preko noći u jeziku postalo gotovo isključivo "muško nasilje". U sponzorisanoj reklami za ovogodišnje obeležavanje 8. marta u novosadskom centru Crna kuća 13 govori se o "radikalnoj viziji slobodnog društva – društva bez muškaraca". Valjda je ideja hraniti paranoju? Konzervativizam zadovoljno klima glavom.

Feministička "Darvinova nagrada" za "tradicionalnost": Naravno, nakon što je izvršena revizija svake, a posebno njima inherentne istorije, feminizmi se nalaze potpuno polupani na međi toga šta je u stvari njihova tradicija, šta je patrijarhalna tradicija, ko se i protiv čega i zašto nekada borio, a šta je situacija danas. Nekako je bitno istovremeno usvojiti sve zapadne pretpostavke i parole, a ovaj narod proglasiti za posebno tradicionalno i suštinski retrogradan i odvratan, a onda opet insistirati na nekakvoj prirodnosti feminizma u nas.

Tako smo na protestima "Ženske solidarnosti" ispred redakcije "Informera" jesenas mogli da svedočimo bizarnim pojavama poput one gde aktivistkinja viče kako su se "naše bake" izborile za jednakost i za pravo glasa, da je dakle feminizam (koji?) tradicija ovog prostora, dok joj se istovremeno iznad glave vijori transparent da je "unuka veštica koje su spalili". Strahotna neobrazovanost i nerazumevanje veoma kompleksne istorije borbi žena na ovom prostoru, čije poznavanje zahteva ozbiljno vreme i teoriju, posebna je odlika akterki koje su privatizovale feminizme XXI veka.

Da li je ovo sve? Naravno da ne, ali situacija je veoma nepovoljna. S jedne strane, oni delovi feminističkih pokreta u Srbiji koji imaju kapacitet, obrazovanje i svest o tome da je ovakav trend izrazito pogrešan, banalan i kontraproduktivan uglavnom ćute iz straha da ne budu kenselovani (poništeni) od strane dominantnih akterki i glasova. Napravljena je situacija u kojoj, ako ste protiv takvog feminizma, vi ste zapravo protiv žena kao takvih.

S druge strane, ovakvo netačno uokviravanje rodne problematike je veoma opasno, između ostalog zato što je zarazno: ženama se šalju poruke da su uvek ugrožene, da ne mogu imati ikakvu odgovornost za svoje delovanje, da nema potrebe da se udubljuju i pokušavaju da saznaju i nauče nešto o komplikovanim odnosima u kojima žive, da je neprijatelj veoma jasan i prepoznatljiv i ima svoje jasno i muško lice i naličje, da će se osnažiti samo onda kad prepoznaju da su žrtve, i da treba da se ujedine sa drugim žrtvama bez obzira na sve druge razlike u njihovim pozicijama, i budu jedna drugoj "solidarne". Pod uslovom, naravno, da misle i postupaju identično i ništa ne problematizuju, jer u suprotnom će biti poništene.

Feminizam zaista ima mnogo imena i lica, ali ovo novo ruho u mnogo pogleda liči na – neokonzervativizam. Dok insistiraju da na oksimoronskim budalaštinama poput one da je "revolucija ženskog roda", plivajući na talasima zapadnog imperijalizma i kapitalizma, usput ne razumevajući ni pretsocijalističku niti socijalističku stranu svoje istorije, i usvajajući tuđe kulturološko i nacionalno nasleđe bez ikakve ideje o sopstvenom, feministkinje čine uslugu konzervativnoj misli, boreći, možda i nesvesno, njegove bitke. Revolucija sigurno neće biti, ali kontra-evolucija je definitivno ženskog roda.