Leva i desna Fukoova deca

Bio je to događaj na nivou presudnog istorijskog meča, svojevrsni filozofski Frejzer-Ali 1971. godine. Poređenju ne odmaže ni slučajnost da se odigrao iste godine. U prepunoj sali na Univerzitetu za tehnologiju u Ajdnhovenu, francuski filozof Mišel Fuko i američki lingvista Noam Čomski ukrstili su pojmovne pesnice u jednom od najvećih pitanja modernizma: postoji li ljudska priroda. Meč je bio ujednačen i blag sve do trenutka kad se iz čiste filozofije prešlo na politička pitanja društvene moći i sukoba.

Moralistički nastrojen Čomski (Frejzer), sa srcem na pravoj strani ali stopalima čvrsto zakovanim u vekove dominacije zapadnog prosvetiteljstva, zadaje udarce Fukou (Aliju) velikim rečima poput "Istine" i "Pravde". Fuko,  verujući pogrešno da je još čist marksista, strastveno svodi borbu za pravdu na borbu za moć: ne postoje opšte vrednosti, velike reči nemaju nikakvo značenje po sebi, sve je samo odnos moći. Publici je već tad bilo jasno da se radi o sukobu dva suštinski suprotna i neuskladiva svetonazora, koja danas obično nazivamo modernizmom i postmodernizmom.

Dolazimo do prelomnog trenutka. Čomski tvrdi da proleterijat, tada još važan termin, vodi klasni rat iz moralnog ubeđenja, odnosno zarad ispunjenja socijalne pravde. Fuko mu čuveno odgovara: rat se vodi da bi se pobedilo, a ne zato što je pravedan. To je mogao biti taj tako priželjkivani nokaut. Ali godina je 1971. i postmodernizam se tek stidljivo pomalja, a meč se naizgled završava, slično svom bokserskom pandanu, privremenom i već tad ne u potpunosti ubedljivom pobedom Čomskog. Pedeset i jednu godinu kasnije, međutim, Alija mnogi smatraju najvećim bokserom svih vremena, a mi živimo takozvane užase postmoderne.

Počeo kao kritika Zapada

Šta pak postmodernizam u konkretnoj društvenoj stvarnosti zapravo znači je nezahvalno pitanje sa različitim odgovorima. No, oko dve stvari se, čini se, svi slažu: nastao je iz radikalne sumnje prema objektivnosti, nauci i univerzalnosti istine, dok istovremeno podrazumeva jak kulturni i istorijski relativizam. U svojim počecima, mogao je delovati kao dobrodošla kritika hegemonog zapadnog pogleda na svet, zasnovanog na racionalizmu i prosvetiteljstvu, ali s vremenom i usled različitih okolnosti prerastao je u čudovište spram kojeg njegov modernistički prethodnik izgleda kao pristojni i blagonakloni prijatelj.

Naime, onog trenutka kada je ukinuta čak i pretpostavka univerzalnog saznanja i mogućnost postojanja objektivne perspektive, otvorena su vrata pakla. Politika identiteta nastala u relativizmu završava u najvulgarnijim oblicima esencijalizma, javlja se kultura poništavanja (cancel culture) kojoj bi i španska inkvizicija pozavidela, fenomen "manjinarenja" (stavljanje akcenta na prava manjina, što manjih i što opskurnijih, i pretpostavljanje njihove automatske ugroženosti), i konačno, woke kultura (oni koji se smatraju "probuđenim", "osvešćenim", za razliku od mase koja je uspavana i nesvesna) i njeni takozvani borci za socijalnu pravdu (Social Justice Warriors). Sve ovo se može nazvati levim postmodernizmom.

Američki autori Helen Plakrouz i Džejms Lindzi, koji sebe nazivaju neprijateljima postmodernizma, uočili su još jednu njegovu važnu karakteristiku: po mnogo čemu, levi postmodernizam ima strukturu teorije zavere. Pretpostavka da "iza kulisa" društva stoje moćne strukture i sistemi opresije (patrijarhat, rasizam, klasizam, i dr.) iz kojih nema bega, i da se samo oni osvešćeni koji su se tajnim putevima nekako probudili nalaze na privilegovanoj poziciji istine (iako, doduše, prema njima istina ne postoji), po svojoj logici neodoljivo liči na teoriju zavere.

Rečima Plakrouz i Lindzi, jedina razlika između postmodernizma i tradicionalnih teorija zavere leži u njegovom bezličnom karakteru, odnosno u tome što imamo zaveru bez konkretnih zaverenika – sve je u sistemima opresije, u jeziku, u kulturama. Zato i ne čudi što se kao navodna alternativa ovakvom levom postmodernizmu pojavio neokonzervativizam i takozvana alt-right (alternativna desnica) pozicija, i sama uzduž i popreko sazdana od teorija zavere, doduše uglavnom sa jasno definisanim neprijateljima.

Užasno u užasima postmodernizma

Iako se, zbog mučenja i proganjanja koju woke kultura s godinama sve jače vrši u zapadnom svetu, ta konzervativna desna pozicija može učiniti ispravnom i poželjnom, ova dva ljuta neprijatelja imaju mnogo više zajedničkog nego što se na prvi pogled čini. Naime, i desna pozicija ume da deli radikalnu sumnju u nauku, skepsu prema institucijama, esencijalističko shvatanje subjektiviteta, a da društvene nejednakosti i sama svodi na politiku identiteta. Sukob između njih ne leži u suštinskim pitanjima, nego u estetici i vrednosnim predznacima, a u borbi protiv čudovišta kakav je postmodernizam njegova desna konzervativna verzija neće mnogo pomoći.

Zanimljivo je prisetiti se da su američki borci za socijalnu pravdu prebacivali Trampu i njegovim pristalicama odgovornost za nastanak takozvanog doba post-istine, zaboravivši da su oni ti koji su se istine prvi odavno odrekli. Desni postmodernizam se i rađa kao reakcija na levi, usvojivši njegove brojne pretpostavke i strategije, u prilično neucpešnim pokušajima da ga svrgne sa pozicije hegemonije. I tako dolazimo do suštine onoga što je "užasno" u užasima postmodernizma: ako sve može biti sve, onda i sve može da ide sa svim, a ako ne postoji univerzalna logika, onda su i kontradikcije moguće, i verovatno poželjne.

Ako je nauka objektivna kada se levi postmodernisti raspravljaju sa antivakserskim taborom desnog postmodernizma, to ne znači da će nauka važiti i onda kada uđu u pitanje biološkog pola. Ako je pak ljudsko pravo na odlučivanje o pitanjima sopstvenog tela nedodirljivo kada antivakserski tabor treba da obrazloži svoj stav, ono prestaje da važi ukoliko se primeni na pitanje reproduktivnih prava.

Istovremeno, ženska prava moraju biti univerzalna i neponištiva jer su žene ugnjetavana manjina koja se mora zaštiti, samo je problem što u taboru levog postmodernizma već neko vreme ne uspevaju da se dogovore šta je tačno "žena", pa onda imamo i situacije gde će se u tom pitanju delovi levog i desnog naći na istoj poziciji, u borbi protiv tog "novog levog". Onda opet, to novo levo, koje prezire biologizam i svođenje žene na organ, u svakom novom #metoo slučaju zahtevaće beskompromisno apriorno poverenje prema ženi, nezavisno od dokaza, vezano samo za činjenicu njenog biološkog pola. Suludo i sumanuto za ispratiti? Svakako, ali to je i suština užasa postmoderne.

Možda Fuko kao veliki antidogmata zaista nije verovao u vođenje rata zarad apstraktnih vrednosti i moralne pobede, ali je, za razliku od svog voljenog proleterijata, u ovom ratu na kraju ipak pobedio i time nametnuo jedan čitav novi vrednosni sistem. Ironija istorije je međutim bila neverovatno surova prema njemu: počelo je sa fundamentalnim odbacivanjem ideje socijalne pravde i velikih univerzalnih istina, a u svom najrazvijenijem obliku postalo je ultimativna borba za socijalnu pravdu, i to jednu jedinu, onakvu kakvom je u datom trenutku definišu osvešćeni, sa stalnom pretnjom društvenog ostrakizma za sve one koji se usude da dovedu neku od dogmi u pitanje.

Vredno i neophodno preispitivanje postojećih nejednakosti unutar društvenih odnosa pretvorilo se u svoju suštu suprotnost, a revolucija je ovog puta pojela svoje očeve. Sve protiv čega su se Fuko i drugi začetnici postmodernizma borili, njihova ideološka deca su danas odvela do ekstrema i preokrenula naopačke. Uostalom, šta je Staljin, koga je Fuko prezirao, u poređenju sa jednom prosečnom osvešćenom feministkinjom iz Sjedinjenih Država – demokrata i liberal mekog srca! S druge strane, desni postmodernizam, ma koliko se izveštio poslednjih godina i ma koliko na emotivnom i zdravorazumskom nivou uspeva da iskomunicira sa narodom, nikada neće moći da pobedi na tom terenu – postmoderna je, ipak, dete levice, pa bilo ono i neplanirano.

Ko je najveći gubitnik?

Ključno pitanje sada leži u sledećem: ko je ovde zapravo najveći gubitnik? Odgovor je, kao i sve što dolazi iz ere prevaziđenog modernizma, naivan i dosadan: "običan" narod. Radnička klasa odnosno nekada takozvani proleterijat. Danas, usled novih organizacija i podele rada, kao i dominacije postmodernizama u kulturnoj sferi, nikada više podeljen, nikada više zaraćen, nikada više odvojen. Bez svojih predstavnika u stvarnosti i u klasnom ratu, a sada decenijama i bez teorije koja se tim fenomenom uopšte bavi.

Nasuprot tome, na Zapadu samo u jednom ništa nikada nije novo: kapital može sa svima. Može i sa "tradicionalnom" porodicom i sa "savremenom" porodicom, može verovatno i bez porodice. Može sa polovima i rodovima, sa dva ili sa 62 roda, sa gej prajdovima ili sa zabranom prajdova. Naravno, u skladu sa duhom vremena i istorijsko-kulturološkim kontekstima, ponekad mu jedno odgovara više nego drugo ili treće. I sa levim i sa desnim postmodernizmom. I sa levim i sa desnim imperijalizmom. Nebitno je u šta se veruje, jer se, za razliku od boksa, "pobednik" oduvek zna, ne mora da se proglasi jer nije morao ni da uđe u ring.

Ovakav zaključak moguć je samo iz pozicije modernizma. Njegova vera u saznatljivost sveta naukom, u mogućnost dolaženja do objektivne istine nekog fenomena, u razlikovanje nužnog od slučajnog, logičnog od empirijskog, takav modernizam, kroz istoriju arogantan, opresivan i prečesto pogrešan, ipak ostaje najbolje moguće oruđe koje imamo za razumevanje sveta i društva. Između ostalog, baš zato što i poznaje razliku između ispravnog i pogrešnog. Treba ga kritikovati, unapređivati i menjati. Ali na kraju dana, on je jedini koji može da stane na crtu ludilu postmodernizma: i levog, i desnog. Pa, da počnemo.