Drugi atentat na Trampa - priča o autsajderima i dubokoj državi

Kako li se može nazvati ideja koja je pokrenula izvesnog samozaposlenog Amerikanca iz Honolulua da krene na put dug 11.993 kilometara, kako bi u Kijevu, ogrnut američkim  i ukrajinskim zastavama, skupljao dobrovoljce za rat protiv Rusije? Da li su neki veoma daleki preci ostavili zavet potomcima da se čuva Ukrajina, ako jednog dana bude postala država? Možda se u malom čoveku opskurne biografije probudila nada da će i on dobiti vorholovskih pet minuta slave, uz malu pomoć tajnih službi. Ili je, jednostavno, samo previše gledao vesti Si-En-Ena i tugaljivo lice Kristijan Amanpur kako sa doskorašnjim mužem i novim direktorom nečega što se zove Centar za globalni angažman Džejmsom Rubinom, sa izrazima propalih provincijskih glumaca, lamentiraju o borbi dobra protiv zla, strahu od ruskog fašizma koji uništava mir, demokratiju i opštu ljubav u svetu.   

Za svetsku demokratiju 58-godišnji živopisni Rajan Vesli Raut borio se dve godine, uz nesebičnu pomoć američkih službi i njenih novinara. Ali na kraju je shvatio da se treba obračunati za zlom u kući, osobom protiv koje se vode nebrojeni procesi jer je ugrozio američki demokratski poredak, a mediji vode višegodišnju kampanju o čoveku koji je spreman da ubije američki san. A za hiljade marginalaca to je već dovoljan znak da je možda i legitimno ubiti ubicu američkog sna.

Kada se desio prvi atentat, američka ali i svetska javnost nije mogla da veruje da je 20-godišnji momak Tomas Metju Kruks uspeo da se sa oružjem popne na krov zgrade iako su građani pravovremeno obavestili policiju, i da pogodi Trampa, ubije jednu i rani nekoliko drugih osoba pre nego što su ga snajperisti ubili. Kruks nije ostavio iza sebe "politički program tetke Kristijan za poneti", niti čitav niz intervjua ili filmsku biografiju koji nije stigao da ispiše.

Drugi atentator je već sa sasvim druge planete – junak neke komedije zabune, model za osobe zavisne od političke propagande, ili marginalac koji je odličan materijal za upotrebu službi. Zato i ne treba isključiti mogućnost da je na njemu služba pokušala da dokaže kako joj se neće dogoditi novi Kruks. Cinici bi rekli da se ni Trampu sigurno ne bi dogodio novi Kruks da je metak otišao centimetar ili dva u drugom pravcu.

Biografiju drugog atentatora ne bi mogao da napiše nijedan holivudski scenarista, posebno poslednji deo gde čeka sa oružjem 11 sati da ostvari zadatak istorije, ali je shvatio da je primećen i pobegao.

"Dolazim u Ukrajinu sa Havaja da se borim za vašu decu, porodice i demokratiju. Doćiću i poginuću za vas", napisao Raut na početku rata na svom Iks profilu.

"Ima puno sukoba u svetu koji su sivi, ali ovaj je svakako crno-beli. Ovo je borba zla protiv dobrog", rekao je za rumunsko izdanje "Njuzvika". On bi sam baš voleo da ratuje pa i da pogine za odbranu Ukrajine, ali sudbina je surova prema njemu – star je i nema dovoljno iskustva. I bilo bi nekako besmisleno da ginu stari (58) kada već ima toliko mladih.

Iako je sve više svetskih intelektualaca koji se sprdaju s parolom o Americi kao zemlji mogućnosti, u jednoj oblasti ona zaista pruža mogućnost kao nijedna zemlja na svetu – svakom građaninu dobre kondicije i slabog materijalnog stanja su širom otvorena vrata da se ostvare kao borci, oslobodioci i unapred amnestirani surovi ratnici širom sveta.

Zato i nije jasno što Rut nije pokušao da sam uđe na Kosovo ili Irak, da napadne Gadafijev šator, ako već ta frustracija zbog svetskih nepravdi tutnji u njegovoj glavi decenijama.  

Njegov novi prijatelj iz Kijeva i vođa nemačke humanitarne organizacije Feniks Kristijan Luc opisuje da su ga dobrovoljci koji dolaze u Kijev smatrali nekom vrstom maskote ukrajinske vojske. "Regruter sa američkom zastavom oko vrata, tako su ga zvali", priseća se nemački saborac koji je, kao dokazani humanitarac, vozio Rauta po Kijevu kada je privatnik iz Honolulua "dobio ideju da traži fabriku za pravljenje dronova".

Iako je delovalo čudno, malo ludo, ipak je bio dobar sagovornik za velike svetske medije poput "Njujork tajmsa", čuvara svih profesionalnih kodeksa osim u slučajevima kada se zemlja nalazi u otvorenom ili posrednom ratu. Nedavno je objavljena kineska studija u kojoj se kaže da za 240 godina od osnivanja do danas, SAD nisu ratovale 16 godina. Nesuđeni atentator na Trampa pokušavao je, prema "Tajmsu" i ostalim vodećim medijima, da nekako nađe dobrovoljce iz Avganistana, koji valjda tamo odavno nemaju koga da ubijaju i sede besposleni, i da ih prebaci na ukrajinski front.

"Imamo na desetine zainteresovanih ali samo moramo da im nađemo lažne pasoše. Pokušaćemo u Pakistanu, pošto su već toliko korumpirani," izjavio je za "Njujork tajms", ali se kasnije kao direktor Međunarodnog centra za skupljanje dobrovoljaca žalio da Ukrajina ne prihvata talibane iako su oni spremni da daju život za demokratiju. U angažovanju avganistanskih plaćenika, koji su dugo radili za SAD ali su sada na boračkom birou za rad, Raut ima ideje i da ih šalje na Tajvan kako bi tamo spremno dočekali kineske agresore. Ako neće na Tajvan, mogu da idu i do Haitija.

Suočavajući se sa užasnom realnošću – da je došao iz Honolulua u Kijev, a Rusija nije pala na kolena, Raut nije gubio vreme. Poslao je direktnu poruku Ilonu Masku: "Želeo bih da kupim raketu od vas. Napunio bih je bojevom glavom i usmerio ka bunkeru u Putinovom odmaralištu na Crnom moru i da završimo sa njim. Možete li, molim vas, da nam date cenu."  Nije dobio cenu. Čak ni njegov prijatelj iz nemačke humanitarne organizacije nije mu pomogao oko rakete.

U medijskim analizama posle čudnog atentata navodi se da je Raut aktivno podržavao razne američke kandidate ali da je ukupno na čitav niz lidera potrošio 140 dolara, uz precizna objašnjenja da je nekome dao samo dolar, nekom pet a nekome čak 25. Nije se još javio istraživački genije, neki američki cins, mins ili rins, koji bi uvidom u njegov račun video koliko je novca potrošio u Kijevu i kako je tu borbu za svetsku pravdu podnela njegova firma.

U knjizi samizdatu koji je izdao ovaj geostrateški prorok iz Honolulua izvinjava se narodima Bliskog istoka jer je glasao za Trampa, "retardirano dete" koje je poništilo američko-iranski sporazum o nuklearnom naoružavanju: "U meni ima dovoljno ljudskosti da priznam da sam napravio strašnu grešku. Zato slobodno možete da ubijete Trampa, ali i mene zbog te greške u proceni."

Nedavno je u Evropi izvršen atentat na slovačkog premijera Fica, koji se takođe slabo uklapao u američki narativ o dobru i zlu. Njegov napadač je takođe prišao premijeru, dok je na trgu pričao sa građanima, i mirno zapucao na  Fica. Kasnije je utvrđeno da je govorio kako je Slovačkoj potreban jedan Brejvik, ali i da je o svom trošku napisao  knjigu "Cigani i Romi" u kojem veoma rasistički opisuje Rome kao "tumor u telu civilizacije u kojoj nesmetano širi kriminal".

Drugi atentator na Trampa ili prvi napadač na Fica deluju kao neke karikature političkog aktiviste koji želi da popravi ili pokvari svet, ali istorija je, nažalost, puna primera autsajdera, blago poremećenih ljudi koji su imali veći uticaj na tokove civilizacije od  galerije dobitnika Nobelovih nagrada. Jer takvim ličnostima nije potrebna ni ideja, ni strategija. Dovoljna je samo sloboda. Ili namerno odsustvo nadzora.