Dvojica vladara sa Balkana u protekla dva veka definisala su puteve kojim su išli srpski i ostali narodi koji su čeznuli za oslobađanjem od Otomanske ili Habsburške imperije.
Prvi je, izgleda, romantično verovao da će srpski narod biti stub oko kojeg će se napraviti široka slovenska zajednica slobodnih naroda zbog čega je Ivo Andrić napisao fascinantan esej o njemu kao "tragičnom junaku kosovskog mita", a Miloš Crnjanski uočio da bi, ako bi nekada nestao srpski narod, čitava srpska istorija mogla da se rekonstruiše samo na osnovu njegovog dela.
Drugi nije imao velike, romantične misli – oslanjao se na ideje i stavove koje je pročitao u delima Lenjina i Trockog o srpskom narodu.
Prvi je živeo i vladao kratko. Ostavio je iza sebe skroman broj dela koji svaki obrazovani čovek ume da nabroji. Drugi je živeo dugo, a vladao skoro koliko je prvi lider živeo. Bio je ubedljivo najtiražniji i najplodniji pisac meću svim liderima u ovom delu sveta, a njegova strast prema pisanju bila je neponovljiva – tokom surovih i neprestanih nemačkih ofanziva na svaka dva meseca uspeo je da završi obimno memoarsko delo jedinstvenog i neponovljivog stila.
Prvi pisac je bio tako skroman da je u zemlji kojom je vladao, Crnoj Gori, njegovo kapitalno delo "Gorski vijenac" objavljeno tek povodom 100 godina od njegovog rođenja, 76 godina od prvog izdanja u jednom jermenskom manastiru u Beču ili više od šest decenija od objavljivanja u Novom Sadu, Beogradu i Zadru.
Drugi je, izgleda, neuporedivo više verovao u svoj spisateljski dar – pre nego što je beli konj na kojem je ujahao u oslobođeni Beograd stigao da se napije vode, štamparije su počele da se pripremaju za objavljivanje dela koje je pisao po gorama i šumama.
Kulturni fenomen
Onda su se njihova sasvim suprotna nasleđa srela na jednom mestu – na Sajmu knjiga u Beogradu, kulturnom fenomenu koji za nedelju dana ostavlja bez reči stotine uplakanih kulturnih prvoboraca druge Srbije koji su sahranili kulturu južno od Dunava i istočno od Drine dva dana nakon što su ostali bez ozbiljnih apanaža.
Ubedljivo najveći književni sajam na području bivše Jugoslavije poseti više od 200.000 ljudi koji nisu obavešteni da je u Srbiji kultura odavno mrtva, a na njemu se redovno pojavljuju na stotine novih izdanja autora svih mogućih političkih orijentacija, jer ni izdavači nisu čuli da rade u totalitarnoj, klerofašističkoj zemlji.
Jedini autor koji je, izgleda, cenzurisan u redovima izdavača iz zemlje i inostranstva jeste pisac čija je svaka knjiga štampana odmah u osam izdanja. Zvao se Josip Broz. Uvidom u arhivu Narodne biblioteke Srbije može se pronaći 2.299 knjiga čiji je autor drug Tito ili se drugi autori bave njegovim delom. Petar Petrović zvani Njegoš nije ostavio tako dubok trag – jer se 1.460 knjiga ili publikacija vezuje za njegovo ime.
Zato i nikako nije jasno kako se na Sajmu knjiga nije mogla naći neka Titova knjiga kada je čovek toliko voleo da piše, a njegova dela bila toliko popularna. Ima naravno knjiga o Titu, novinar iz Hrvatske Boris Rašeta uspeo je da nađe nove detalje iz života, ranije je Milovan Pavlović Paja objavio "Priče Titovog baštovana"2 a Milovan Stojanović, kuvar najvećeg sina naroda i narodnosti, objavio je delo "Kako sam skuvao istoriju".
Cenzurisan meću izdavačima
Ima svakakvih knjiga o Titu ali ostaje neka glad za njegovim knjigama, susretima sa tim grandioznim idejama, mislima. Šta uopšte rade fondacije Soroš, Konrad Adenauer, NED, NRI, Maršal ili Rokfeler fond ako neće da finansiraju neku Titovu knjigu, zašto uvek finansiraju pitomce a nikada učitelja?
Nekada svemoćni vladar je, izgleda, cenzurisan meću izdavačima iz svih regiona, koji zbog antikomunizma ne žele da objave dokazane bestselere neobičnih naziva "Decembar 1943 – januar 1944." ili pak "15. april – 30. jun 1943". Posebno je zanimljivo da je u periodu dok je bio mladi aktivista i levičarski sanjar imao slabiju inspiraciju jer je u periodu od 1928. do 1935. godine napisao svega jednu knjigu memoarskog tipa, dok je u finišu Drugog svetskog rata, dok je Crvena armija uveliko lomila kičmu Vermahtu, veliki stvaralac pisao knjigu svakog meseca – jul 1944, avgust 1944.
Ako je već pod opštom cenzurom izdavača iz svih bivših jugoslovenskih država, nije jasno zašto baš nikada neko od njegovih živih sledbenika ili njihovih potomaka, koji su zajedno sa sabranim Titovim delima i ozbiljnim nekretninama, nasledili i borbu protiv srpskog nacionalizma, ne citira neku veliku misao druga i stvaraoca Tita.
Makar onu najpoznatiju koja danas izgleda kao neko teško ratno huškanje, barem u poređenju sa najopasnijom polurečenicom koju je izgovorio Milošević o sukobima koje još nisu isključeni.
"Radimo kao da ćemo 100 godina živjeti, pripremamo se kao da će sutra biti rat". Ili da barem neki zeleni, levi aktivista mudro, kao drug Tito, zaključi "Prirodu treba voljeti, a divljač je njen sastavni dio, ona oživljava šume i polja i zato je treba čuvati. Ja vrlo često ne pucam i smatram da u lovu ne treba ići i težiti samo za rekordima..."
Posebno je čudno što se ne ističe njegova sklonost ka liberalizmu koji je, recimo, istakao kada je govorio o najspornijoj predstavi koju nije stigao da pogleda ali zaključio da pisca ipak ne treba hapsiti. Samo onemogućiti.
"Nedavno ste videli, tu neki komad, kazališne male tikvice. Kako cveta tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer je ona, izgleda, potpuno gnjila... A tko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku...
Ja ne tražim da mi sada njega, šta ja znam, hapsimo i tako dalje, nego naprotiv, da bude glas javnosti onaj koji će ih onemogućiti da se bave takvim poslom."
Različiti dometi
Glavni ponos srpskih liberala i vrhunski intelektualac Marko Nikezić ocenio je da drama "Kad su cvetale tikve" predstavlja "klasnu i nacionalnu izdaju". Jedan od najvećih srpskih pisaca Dragoslav Mihajlović odgovorio je da Tito i on nisu ginuli od uzajamnih simpatija ali su im dometi bili različiti. "On je mogao da me ubije, a ja njega nisam".
Ali to što godinama niko nije štampao Titove knjige ili citirao njegove velike misli, makar ispravljao gramatičke greške jer je lider neuporedivo više pisao nego čitao, nipošto ne znači da je reč o vođi koji je ostao u glibu prošlosti. Njegov ideološki testament na području bivše Jugoslavije je jedini validan kod najmoćnijih notarskih službi na svetu.
Na drugoj literarnoj ili duhovnoj strani Balkana, vladar kratkog trajanja i pesnik bezobalnog pamćenja postao je jedini pisac u svetu čije su rečenice ili misli počeli da citiraju i ljudi koji nikada nisu naučili da čitaju.
Kada se preselio na onaj svet, Njegoš se uselio u narodni govor, predanja, tradiciju, a njegovi stihovi naknadno osmišljavali čudne moralne, političke spirale na Balkanu. Tako je vremenom postao neko duhovno sidro za sve slobodoumne ljude, zbog čega je u Prvom svetskom ratu jedan od ciljeva austrougarskih okupatora bio da se sruši Njegoševa zavetna, skromna kapela na Lovćenu i izgradi spomenik Franji Josifu.
Posle rata, kralj Aleksandar je obnovio kapelu koju je Njegoš izgradio za života, ali je njegov kolega i pisac Tito zamislio da Njegoš zaslužuje bolji grob. U velikom otporu toj najsramnijoj odluci jugoslovenskih komunista oglasili su se gotovo svi značajni intelektualci a legendarni Dušan Radović napisao je: Njegoša podmićuju, nude mu novu smrt i veći grob.
"I mada sam bio uvjeren da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji djeluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažno monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom", rekao je Meša Selimović.
A Titov stari poznanik Dragoslav Mihailović napisao je: Biti Njegoš – nije dovoljno. Bio je odviše visok; ako bude potrebno, postaće kraći. Nosio je bradu; bude li potrebno, berberi će mu je obrijati, doktori će mu ulepšati nos. Dela će mu napisati lepom kongresnom prozom.
Jedan od najvećih srpskih slikara Petar Lubarda posvetio je kapeli i Njegošu remek-delo "Sumrak Lovćena".
"Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, stare i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo. Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti Njegošu volju", rekao je Lubarda.
Uzor(i)
Pre pola veka je ipak izgrađen mauzolej Ivana Meštrovića, velikog umetnika koji je nekako uspeo da bude prijatelj sa Aleksandrom Karađorđevićem, Alojzijom Stepincem i Josipom Brozom. Sam Njegoš je kasnije u Crnoj Gori ostao samo neka maglovita figura jer su gorostasi novije istorije poput akademika Šerba Rastodera objašnjavali da je reč o genocidnom piscu, te da nije lepo da građanska multietnička Crna Gora ima Njegoša za uzor.
Elita koja je, bar po skaj prepiskama kavačkih klanova, uspela da opravda očekivanja. Na ideju pomirenja koja bi podrazumevala obnovu Njegoševe zavetne kapele i očuvanje Meštrovićevog mauzoleja, Đukanovićeva partija odgovara skupovima na kojima poručuju da će odbraniti Crnu Goru od srpskih hegemonista koji žele da obnove Njegoševu kapelu. U odbrani od srpskog fašizma uzvikuju starim crnogorskom parolom "E viva Montrenegro".
Neki neverovatan komedijant potrudio se da onaj koji je Njegoša na vandalski način po šesti put sahranio i velikodušno mu omogućio da mu Meštrović, iz hrvatske proustaške emigracije, izgradi mauzolej, on sam postane predmet posthumne deložacije. Ta loša ideja brzo je odbačena, ali je zapanjujuće da se baš niko nije setio da se po Titovom odobrenju rušila kapela na Lovćenu, koja se nalazila na grbu Crne Gore, premeštale Njegoševe kosti i njemu pravio grob koji je odgovarao državi.
"Srbija može izgubiti iseljenjem Titovog groba iz Srbije. Tito je ipak u svetu priznat kao jedini koji je Srbiju uveo u red pobednica nad nacizmom u Drugom svetskom ratu. Bez Tita Srbija bi ostala na smetlištu istorije za sva vremena", rekla je Svetlana Broz, unuka koja je pomislila da je pisac kalibra njenog dede.
Srbija je na kraju nekako izbegla da ode na smetlište istorije jer nije dirala grobove Tita i njegove ljubavnice sahranjene u dvorištu Belog dvora, pa i njegovog vernog psa. Samo nije jasno da li je ta licencirana humanistkinja ikada pitala svog dedu što je kopao grob jednog pisca i vladara koji je, izgleda, značajniji od njega.