Devojčica sa žutom trakom stoji u vagonu okružena desetinama žutih traka okačenih na ruke ljudi koji se oslanjaju samo na sopstveni očaj. Prisećajući se kako je kao mlada pozorišna zvezda igrala u Hrvatskom narodnom kazalištu i opisivana kao hrvatska Širli Templ, počinje da igra, a vagon na osnovu neke više umetničke sile počinje da se raspada. Ona i ostali putnici za logor izlaze na cvetnu livadu i gledaju u nebo. Tako se završava jedinstveni film o Holokaustu u istoriji – u kojem nema bodljikavih žica, logora, zločina i zločinaca.
Film "Lea i Darija" prikazan je na Hrvatskoj-radio televiziji kao omaž doajenu hrvatskog filma Branku Ivandi koji je krajem prošle godine napustio ovaj svet i tako uskratio publiku za neko ingeniozno ostvarenje.
Glavna tema ovog neponovljivog ostvarenja je rivalstvo i prijateljstvo nemačke i jevrejske devojčice koje su uoči Drugog rata postale zvezde HNK i kulturnog Zagreba, ali se početkom rata slava i uspeh nemačke zvezde proširila na čitavu Evropu, dok se scena njene jevrejske prijateljice suzila na njen stan, okovanim strahom. I tu počinje dirljiva priča o humanosti u NDH o kojoj niste mogli da čujete za vreme "velikosrpskog komunizma".
Lea jeste zamenila plesne cipele žutom trakom ali oko nje i njene porodice ređaju se primeri ljudskosti, humanosti koje bi morali da budu nagrađeni nekom velikom nagradom samo da je neko znao za njih.
Tako Tadija, mladi ustaški oficir iz "Poglavnikove osobne straže" kojem je dodeljen stan Leine porodice, moli porodicu da ostane u svom stanu jer je njemu dovoljna samo jedna soba. Kasnije nudi da oženi Leu iako je još devojčica. Zna on to, ali želi da je spasi od zla oko nas ili, možda, njih. Kada god može, tiho i neprimetno, kao neki izvitopereni ustaški Deda mraz ostavlja konzerve hrane u stanu, da ne bi povredio osećanja nekada bogatih vlasnika stana koji je samo formalno njegov. Kada je već u mašti našao jedinstveni lik, autorski duh se teško zaustavlja. Tako mladi a perspektivni član Pavelićeve države šalje razglednicu iz Jasenovca da se ne bi brinuli za njega. On je dobro, ali je zato Lein učitelj plesa, Jevrejin i homoseksualac, u jako lošem stanju.
U lepezi likova koji pomažu u teškim vremenima nižu se katolički sveštenici koji pokrštavaju Leu i njenog brata kako bi izbegli logor, doktor koji Leinog oca skriva u bolnici sa lažnom dijagnozom, dok posebnu ulogu ima majka njene prijateljice Darije koja iznenada posećuje porodicu da bi im rekla da su ona i njen suprug, nemački oficir u Zagrebu, tu za njih, šta god im zatreba. Nemojte se ustručavati, molim vas.
Želju da pomogne pokazuje i upravnik HNK kojem otac male pozorišne zvezde nosi peticiju uglednih intelektualaca iz NDH poslatu Paveliću – tronutim glasom kaže da nije ni on sretan zbog rasnih zakona ali će učiniti sve da pomogne.
Istorija doduše o upravniku HNK-a govori da je baš sa srećom sprovodio rasne zakone, ali mora da poverovao prijateljima kako mu nije baš prijatno. Peticiju je potpisao čuveni kompozitor Jakov Gotovac, kojeg su podjednako poštovali i Pavelić, Tito i Tuđman, ali nije jasno zašto je uopšte potpisivao peticiju. Mogao je da napravi nekoliko koraka do kancelarije upravnika HNK jer je za vreme NDH "obnašao" dužnost direktora opere u toj instituciji.
Nije jasno ni da li je postojala peticija za zaštitu srpskih umetnika koji su tokom leta i jeseni nestali sa ovog sveta, osim glumice Leposave alijas Bele Krleže koja je u sezoni od jeseni 1941. do proleća imala rekordan broj nastupa na velikoj sceni HNK. U Zagreb se kasnije vratio najznačajnije ime hrvatskog pozorišta, Branko Gavela koji je zbog pravoslavne vere pobegao iz HNK i Hrvatske ali neki hrvatski teatrolozi još nisu sigurni kojoj je pravoslavnoj crkvi pripadao.
Svu su dakle želeli da pomognu porodici koja kroz film nosi samo uplašene oči, drhtav glas i žute trake oko ruku. Zašto onda nisu? Ko ih je uopšte smestio u vagon za Aušvic? Mladi ustaški zaštitnik poslat je na Istočni front, katolički sveštenici su bili zauzeti spašavanjem druge dece, upravnik HNK bio je na probi, dok je Ivandina "majka hrabrost" možda pratila ćerku na turneji po okupiranim zemljama. Za sve je kriva zla istorija, ili zlo po sebi. Bez lica i imena.
Zato je priča o stradanju jevrejske porodice u kojem nema nijednog negativnog junaka zapravo samo odraz novog tumačenja istorije u svim nacističkim satelitima – od baltičkih država, preko Austrije do Hrvatske. Mi smo sam mali narodi koji su mogli da stradaju u sudaru velikih sila. I zar smo krivi što smo pomogli da stradaju neki drugi mali narodi. Ako su već zaboravili Nemcima, nama bi trebalo da plate za duhovnu bol i hemijsko čišćenje.
Koliko prepričavanje filma o dve devojčice delovalo neverovatno, priča o životu i priključeniju Branka Ivande u Srbiji je još neverovatnija. "Umro hrvatski reditelj kojeg su u Srbiji obožavali", "Srpska televizijska ikona napustila ovaj svet", samo su neki naslovi tabloida povodom njegove smrti. Ako bi neko napravio analizu čija su se dela najviše emitovala na režimskim ili opozicionim televizijama, onim sa ili bez frekvencije, ispostavilo bi se da je široj javnosti nepoznati Ivanda bio gledan više nego svi filmovi "praške škole" ili "crnog talasa" zajedno.
Ivanda je bio reditelj koji obećava ali je došao na udar komunističkih vlasti jer je snimao o "hrvatskom proljeću" zbog čega je dosta stradao. Najviše kada mu je ta vlast bahato zatražila da snimi "Bombaški proces", najskuplju igrano-dokumentarnu seriju u bivšoj Jugoslaviji. Ako ne prihvatiš, više ništa nećeš snimati, prisećao se kasnije svoje privatne golgote. Uzvratio je ultimatumom – snimaće seriju samo pod uslovom da druga Tita igra drug Rade Šerbedžija. Bakariću je ispala kašika juhe, a Titu pudla sa krila kada su čuli za tu nečuvenu drskost ali su posle tri sekunde premišljanja ipak pristali. Ali kada je za Ivandu i hrvatski narod konačno stigla sloboda, umesto da napravi neku seriju o montiranom procesu ocu hrvatske nacije, on odlučuje da postane "kralj sapunica".
Nizale su se serije u kojima se Jure, Ante ili Šime na žutom ili plavom trosedu naizmenično svađaju, mire oko dece, bivših ili budućih ljubavnica ili poslova sve dok scenaristu ne pošalju u sanatorijum, a nekog od glumaca na onaj svet. A onda se pojavi nova serija sa Zrinkom, Antom, Pavom, plavim i žutim trosedom.
U Srbiji je nekako uspeo da ostvari pravo čudo jer su serije prikazivale sve televizije, a kritikovao nije niko. Onda je shvatio da može da ode korak dalje. I napravi sapunicu i o NDH. Na kraju filma, na crnoj pozadini ispisuje se da je mala Lea zapravo umrla u vagonu, dok se majci i bratu gubi svaki trag u Aušvicu. Trag se nije izgubio njenoj nemačkoj prijateljici iz detinjstva. Porodica je stradala pod komunistima jer su proterani u Insbruk. Kada su joj pokazali sliku njene prijateljice rekla je da se nje uopšte ne seća.