Ako protivnički igrač promaši oba slobodna bacanja, svi dobijate besplatna pileća krilca, tako je glasila objava sa džinovskog ekrana koju su gledaoci utakmice iz završnice NBA lige ispratili sa neuporedivo više entuzijazma i aplauza nego bilo koju akciju tima za koji navijaju. Negde ispod besplatnih pilećih krilaca, u donjem delu ekrana našla se i reklama "proslavljamo 250 godina nezavisnosti" uz logo "Sloboda 250".
Da su neka srećnija, hladnoratovska vremena gde su uvek i svi znali gde stanuju demokratija, sloboda i ljudska prava, već bi imali niz holivudskih epskih filmova o američkoj izuzetnosti ali je proslava velikog jubileja, bar za sada, ostala na prigodnim tribinama, koncertima, izložbama, specijalnim izdanjima robe za masovnu potrošnju i... pilećim krilcima.
Za manje važan jubilej snimljen je pre 30 godine nezaboravni film "Dan nezavisnosti" – čija radnja možda zvuči nekako glupavo ali opet ne mnogo gluplje od simultanih otkrića najuticajnijih zapadnih medija da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje sa kojim će da napadne Ameriku. U ovom, tada ubedljivo najgledanijem filmu koji je zaradio rekordnih 813 miliona dolara, vanzemaljci napadaju Ameriku kako bi im oteli prirodna bogatstva.
U jednom trenutku, predsednik mudro zaključuje - ako nisu spremni za dijalog moraćemo da upotrebimo nuklearno oružje. Na kraju, svi američki avioni poleću u obračun sa vanzemaljskom silom, predvođeni američkim predsednikom koji kao bivši pilot seda u avion kojim je leteo u nekom od bivših ratova. I vanzemaljska civilizacija je nestala.
Pojavila se, međutim, već na sledećem američkom jubileju kada je u čast 240. rođendana "vodeće demokratije" snimljen "Dan nezavisnosti-nova pretnja", u skladu sa osnovnim pravilom plitke pameti duboke države – što si bogatiji i naoružaniji, sve ti više prete. Ovaj, znatno neuspešniji film ipak ima više smisla jer sada vanzemaljci nisu napali Ameriku već inkognito sleteli u Afriku gde su napravili ogromnu bušotinu kako bi eksploatisali tamošnja bogatstva, uništili čitavu planetu i sa tim sirovinama odleteli u vasionu.
I šta su drugo mogli da urade Amerikanci nego da spašavaju planetu u zadnjim minutima filma. Mada nije sasvim jasno šta se desilo sa sirovinama – da li su ostavljene siromašnim afričkim narodima ili su, ipak, dopremljene u Belu kuću gde se sirovine odlično čuvaju ili, ipak, u federalne rezerve gde će biti bezbedne od vanzemaljaca.
Da je bilo sreće za holivudsku umetnost ove godine bi na Dan nezavisnosti gledali i treći deo tog stvaralačkog čuda, ali su izgleda producenti odustali jer je drugi deo prošao jako loše, a iz nesuđenog dela povukao se scenarista koji se radije predstavlja kao vlasnik franšize "Dan nezavisnosti".
Ljubiteljima holivudske umetnosti ostaje samo da u snovima prolaze kroz čudesne zaplete u kojima civilizacija, tj. Amerikanci odlaze u svemir da jednom zauvek unište te vanzemaljce koji ih napadaju i pljačkaju na svaki jubilarni Dan nezavisnosti. Ali ostao je scenario.
Teško je prihvatiti istinu da neće biti novog spektakla o spašavanju civilizacije, resursa i predsednicima koji na drvenim dvomotorcima uništavaju vanzemaljce. Filmska umetnost svakako neće ništa izgubiti, ali se ta misionarska potreba za čuvanjem planete i njenih resursa iz Holuvuda potpuno izlila na nosače brodova i u glavu predsednika koji je postao producent, scenarista, režiser, kasting menadžer, glavni glumac i jedini distributer u spektaklu u kojem su vanzemaljci zapravo svi koji ne pripadaju jednoj zemlji, vojnom savezu ili energetskom kartelu.
Tako da smo u Trampovom filmu gledali napad na Iran jer njegov nuklearni potencijal ugrožava svet, likvidaciju čitavog rukovodstva kako bi preživelim građanima ispod ruševina pomogli da izaberu demokratske lidere i odbranu ženskih prava koja se završila ubijanjem 180 devojčica. Na kraju se ispostavilo da je ova čitava antiholivudska radnja, jer se ugledi glavnih junaka stalno smanjuju, svela na priču - ko će kontrolisati tankere u Ormuzu.
Istoričari nisu sasvim sigurni koliko su godina, od nastanka do danas, Sjedinjene Američke Države provele u miru. Da li su 18, 19 godina ili možda čak 24 godine izdržale bez ratova, bombardovanja i ostalih humanitarnih intervencija van svojih granica. Ime neke božanske ironije u činjenici da se najduži američki mir dogodio kada je zemlja bila u depresiji ili teškoj ekonomskoj krizi, uoči Drugog svetskog rata. Ta 1941. godina bi mogla ostati upamćena kao godina u kojoj je Vašington prvi put ušao rat jer je napadnut, mada neki istoričari tvrde da se i upadi grupa Panča Vilje iz Meksika u Novi Meksiko tretiraju kao napadi na SAD.
Druga istorijska ironija je da je prvi mandat Donalda Trampa bio najmiroljubiviji deo savremene američke istorije, što mu borci za proizvodnju oružja, nafte i istine nisu zaboravili.
Jer kako je cvetala proizvodnja aviona, nosača, raketa i boraca za ljudska prava na navođenje, cvetao je i broj američkih intervencija – procenjuje se da je u protekle tri decenije američka država pokrenula 250 ratova, intervencija ili specijalnih akcija i gotovo sve su imale ozbiljnu podršku zabrinutih novinara, tronutih profesora sa uglednih univerziteta i holivudskih aktivista.
Kao biznismen koji uživa da reže kadrovske liste, Tramp je u drugom mandatu rekao da može i bez njih, ali je time i sasvim ogolio američku politiku do te mere da čak ni britanska vlada nije mogla da ga podrži kada je krenuo da pokazuje moć američke države.
Iranski rat bi za istoričare mogao da ostane upamćen i po tome što se njemu Katolička crkva protivila više i ozbiljnije nego kada su u Salvadoru pripadnici tamošnje hunte uz pomoć američke službe ubili nadbiskupa Romera dok je služio misu. Njegov ubica Alvaro Saravija nikada nije odgovarao pred sudom, a nadbiskup je 2018. proglašen za sveca.
I dok je kritikovao papu, pontifeks iz Bele kuće samo je izgovorio ono što je duboko u mozgu američke duboke države – samo mi znamo tajnu između dobra i zla, a i vi znate da naš bog ima najbolje avione i rakete. Tako bi i 250. godišnjica mogla da ostane upamćena kao godina u kojoj je napukla koalicija katoličke i protestantske crkve i zapadnih imperija koje su vekovima želeli da civiliziju civilizacije starije od njih.
"Nama je Bog poverio zadatak da se brinemo o dobrobiti 300 miliona ljudi ali poslednjih godina primećujemo da se ti ljudi ne ponašaju razumno", govorio je najslavniji Englez 20. veka Vinston Čerčil o problemima misionarske, hrišćanske misije nad Indijom. Negde na marginama istorije Drugog svetskog rata, ostala je neverovatna činjenica da je od gladi tokom tog rata umrlo tri miliona Indusa, što je šest puta više od stradalih Britanaca u ratu. "Kako to da onda nije umro i Gandi", pitao je duhoviti Čerčil.
Potpisnik ovih redova imao je priliku da sluša predavanje Leha Valense na Univerzitetu Djuk u kojem žovijalni lider koji se poigrao sa istorijom objašnjava nastanak Solidarnosti. "Imao sam deset članova i bio predmet podsmeha, ali je jedan Poljak postao papa, podržao moj sindikat a ja preko noći dobio 10 miliona članova".
Ta misionarska svest da neke narode i civilizacije treba približiti Bogu, a udaljiti ih od sopstvenog bogatstva sa kojim će svakako neko napredniji umeti bolje da raspolaže, vidi se od Akropolja do Kejptauna. Ali istorijska najava Trampa da će noćas jedna civilazicija nestati, delovala je tako da bi se čak i Danijel Server mogao da oseti posramljen. Server je inače decenijski albanski, muslimanski lobista koji je u našim medijima predstavljan kao direktor Instituta za mir iz Vašingtona, oslanjajući se na elementarnu logiku dane može postojati privatno, profitno preduzeće koje se zove Institut za mir.
Mediji i javljaju de će povodom velikom jubileja biti štampana i posebna edicija američkih pasoša sa likom Donalda Trampa. Dobro je da se tako nešto nije dogodilo u bilo kojoj drugoj zemlji, van NATO pakta, jer bi već imali proteste zbog nezamislive diktature. A ako bi ta zemlja imala naftu ili nešto čime ne raspolaže racionalno, lider bi sa tim pasošem mogao da ode u zemlju koja sme da ga primi.