Ovo više liči na Mocartov nego na Staljinov grad, tako je glasio opis Lavova u putopisu Bi-Bi-Sija autora Majkla Portilja o Ukrajini. Moguće da ima arhitekata koji će spremno izdeklamovati kako to tačno izgledaju gradovi Volfganga Amadeusa, a kako Josifa Visarionoviča, ali istorija je prilično neumoljiva – muzički genije je za života imao takav uticaj na društvo da je sahranjen u zajedničkoj grobnici za siromahe u uboge na bečkom groblju Sveti Marko.
Jedan njegov slavni sunarodnik i slikar u pokušaju zaista je uživao da sa omiljenim saradnikom Albertom Šperom projektuje gradove, trgove, o čemu svedoče stotine fotografija i snimaka sa maketama i projektima, ali nikada u zapadnim medijima nismo čuli za izraz Hitlerov grad. Za vreme njegove vladavine, čak pet gradova dobilo je zvanično naziv Firerov grad – Linc, Minhen, Nirnberg, Berlin i Hamburg, a dvojica neumornih graditelja nemačke superiorne kulture i zatiranja svega jevrejskog i slovenskog, nisu stigli da završe njihov grad iz snova – prestonicu sveta Germaniju.
U Mocartovom Beču najbolji arheolozi i forenzičari na svetu nikako nisu uspeli da pronađu ostatke genija i propisno ga sahrane, ali mrzovoljni istoričari koji žive u prošlosti podsetiće nas da se najveći masovni skup u istoriji Beča dogodio kada je Hitler sa balkona palate Hofburg proglasio prisajedinjenje svoje domovine Trećem rajhu. I danas, kada mladi ljudi popiju koje pivo više i proradi im otpor prema ispoliranoj zvaničnoj istoriji ili emocija prema precima, taj balkon nazovu Hitlerov balkon.
Nikada ni balkon ni palatu ne zovu po Mocartu, iako je tamo nastupao više puta od velikog vođe. A za veze Mocarta i Lavova podatke ima izgleda samo Bi-Bi-Si.
Sam autor neponovljivog putopisa iza sebe ima i neponovljivu karijeru.
Obično politički lideri počinju kao novinari, ali u nekom trenutku shvate realnost, dožive prosvetljenje pred nekim bankomatom i postanu – lideri. Portiljo je karijeru počeo kao najperspektivniji mladi konzervativac i bio već viđen za naslednika Margaret Tačer, zbog čega ga i danas neke kolege opisuju kao "najboljeg premijera kojeg Britanija nije imala". Bio je u vladi Džona Mejdžora ministar odbrane i saobraćaja, ali mu treba odati priznanje što nije postao potpredsednik neke multinacionalne kompanije i rentirao svoje veze iz prošlosti za veoma udobnu staračku budućnost.
Kao deo imidža uspešne serije putopisa železnicom, Portiljo je izabrao veoma ekstravagantno oblačenje tako da na svakom evropskom trgu kamere i gledaoci mogu da ga veoma lako uoče osim osim ako nije u toku velika parada za prava LGBT populacije.
Ali za misionarski put Ukrajinom, koji je počeo u "Mocartovom Lavovu", opredelio se za jarko plavi sako i žute pantalone koji mu garantuju apsolutnu bezbednost u svakom tunelu na svetu.
Obučen u bojama ukrajinske zastave, Portiljo je već u Lavovu objasnio da je u tom gradu, dok je bio deo Austrougarske monarhije rođen ukrajinski nacionalizam i želja za oslobođenjem i samostalnom državom.
I jesu li se oslobodili od Austrougarske imperije? Ma ne, napredne mocartovske, betovenovske ili mendelsonovske imperije nesebično su podržavale borbe za slobodu i samostalnost svih pokreta, ali samo van njihovih granica i u zemljama sa kojima nemaju dobre odnose.
Na bečkom dvoru nisu to mogli da znaju, ali u Lavovu se ipak desila ukrajinska nezavisnost – to je bilo na dan kada su nacisti ušli u grad, 30.juna 1941. kada je ukrajinsko-nacistički pokret Stjepana Bandere proglasio akt o obnavljanju ukrajinske nezavisnosti. Sledeća tri dana, na ulicama Lavova ukrajinski simpatizeri nacizma organizovali su životinjski linč nad nekoliko hiljada Jevreja, dok su nemački okupatori to samo snimali i prikazivali u žurnalima. Nekoliko dana kasnije, nacisti su ipak odlučili da im nikakva ukrajinska država nije potrebno, ali nikako nije jasno kako istraživački doajen Bi-Bi-Sija u plavo-žutom kostimu nije pronašao tako jasne tragove ukrajinske nezavisnosti.
Možda je slušao Mocartova dela nastala u Lavovu, koje će Bi-Bi-Si tek otkriti.
Na dirljivom putu kroz Ukrajinu, Portiljo ipak priznaje da se ta zemlja nekada zvala Kijevska, a nekada Mala Rusija te da je u Kijevu nastala Ruska crkva, ali sako i pantalone obavezuju više od istorije.
U čitaonici Narodne biblioteke tronuto sluša devojku i momka, obučene u narodne nošnje, kako recituju pesme oca ukrajinske nacije Tarasa Ševčenka. Velika je sreća što se neki režiser ili autor javnog servisa Srbije nije setio da mladi ljudi sa jelecima, anterijama, šajkačama i vezenim maramama recituju Dučića ili Rakića. Od napada za primitivnu, nacionalističku propagandu autori i mladi ljudi bi morali da se brane godinama. Ali na Bi-Bi-Siju to je sve delovalo baš prefinjeno, nekako sa imperijalnim stilom.
Gotovo fensi ili "poš".
U putopisu se iznosi možda najcitiranija ocena za svaku zemlju u kojoj zapadne službe i prateći mediji odluče da donesu demokratiju i slobodu – ova zemlja je kroz istoriju razapeta izmeću Istoka i Zapada. Samo nije definisano kada je to bila na Zapadu, da bi mogla da bude razapeta osim te tri godine u prošlom veku, koje nije mudro spominjati.
Negde pri kraju putopisa, kada železnica više nema kud, Portiljo dolazi i do ikoničnih stepenica u Odesi, koje su ostala upamćene po remek delu Sergeja Ejzenštajna o pobuni mornara, radnika protiv carske Rusije. Film je film, ali u stvarnosti je bilo dramatičnije, konstatuje sa tužnim pogledom u istoriju velikan Bi-Bi-Sija. Za ljubitelje kinematografije ostaje, ipak, utešno što genijalni autor nije počeo da radi serije o velikim filmovima. Jer taj ničim sputani duh bi bio spreman da posumnja i u istinitost filma Lorens od Arabije, a ne bi prezao da preispita ni remek-delo o Gandiju.
Ta je 1905. godina, ipak, nešto što u novom čitanju i pisanju svetske istorije zaslužuje posebnu pažnju. I dok posećuje prelepu sinagogu u Odesi, sa rabinom koji je došao iz Londona tronutim glasom podseća gledaoce da je ovde 1905. izvršen "pogrom" u kojem je ubijeno izmeću 300 i 500 Jevreja.
Preci Stivena Spilberga ili Boba Dilana posle "pogroma" napustili su region Odese i jevrejska zajednica još nosi tu traumu antisemitizma. Portiljo doduše kaže u jednoj rečenici da je čitava jevrejska zajednica iz Odese nestala sa lica zemlje 1941. godine, ali nekako bi ubilo potresni narativ čoveka u žutim pantalonama ako bi sada ulazio u detalje kako su se zvali nacisti, a kako žrtve.
I dok se na početku opisuje rađanje ukrajinskog nacionalizma, pri kraju emisije opisuje se kako je nastala jedna od najlepših luka na svetu Odesa. Carica Katarina Velika poverila je francuskom arhitekti Fransoa de Volanu da projektuje grad, a vojvodi i vojskovođi Rišeljeu da bude guverner i pokrovitelj zbog čega je prvi veliki spomenik u gradu 1825. godine bio posvećen njemu.
U Bredšoovom bedekeru iz 1913. godine, koji sam Portiljo koristi kao glavni lajtmotiv čitave serije, navodi se da je Odesa najkosmopolitskiji grad u Evropi. Na samo jednom trgu možete da sretnete sve moguće nacije – Ruse, Turke, Jevreje, Grke, Moldavce, Francuze, Nemce, Engleze.
Ostaje nejasno šta to Bredšo nije znao? Ili kako bi Portiljo opisao kosmopolitski duh današnje Odese.