Niko još nije napravio inventar razloga zbog kojih je albanska policija do sada na Kosovu hapsila ili privodila Srbe, ali se u nedelju 18. oktobra desilo do sada najbizarnije privođenje. Opština Južna Mitrovica i nevladina organizacija "7 umetnosti" organizovale su trku čiji start i cilj je bio na trgu Adem Jašari, ali je, izgleda, pravi cilj čitave trke bila sama ruta staze – prolazi se kroz ulice Knjaza Miloša, Kralja Petra da bi na trgu Kneza Lazara većina učesnika zaboravila da zapravo učestvuje u trci. Zaboravili su na vreme, zastajali su da se slikaju ispred spomenika, gestikuliraju i pokazuju prstom na srpskog vladara i oca kosovskog zaveta. Dok su to radili dogodio se do sada neviđeni cident - jedan Srbin je izgovorio da je "to provokacija" zbog čega je odmah priveden na informativni razgovor.
Za koje vreme su pobednici pretrčali stazu nije baš poznato, osim da se jedan od pobednika u juniorskoj kategoriji zove Lionel Mesi, koji je došao čak iz Tirane da bi se malo bolje upoznao sa Srbima sa Kosova i Metohije. Predstavnici Evropske unije, američke, nemačke, britanske ili ostalih ambasada zemalja pokrovitelja Kurtijeve države nisu ni izrazili blagu zabrinutost zbog neverovatnog policijskog postupka. Možda zato što su do sada finansirali nevladinu organizaciju "7 umetnosti" koja je imala za cilj da povezuje umetnike, a sada ima još plemenitiji cilj - da povezuje trkače. Pod uslovom da sanjaju o velikoj Albaniji. "Živost, sport i život. Mitrovici vraćamo ponos i identitet", napisao je gradonačelnik Južne Mitrovice Faton Peci nakon što je predvodio atletičare u sportskom osvajanju severnog dela grada.
Druga hapšenja Srba sa Kosova već deluju neuporedivo opasnije. Jedan Srbin iz Zubinog Potoka prošle nedelje uhapšen je zbog optužbi da je počinio ratne zločine pod punim imenom i prezimenom. Već sutradan oslobođen je kao osoba koja ima samo inicijale.
Niko ne zna kakve su kurseve obaveštajnih i turbodemokratskih zapadnih fondacija ili na srpskom "tim bildinge" prošli albanski policajci, tužioci ili novinari sa Kosova pa osumnjičenima za navodne zločine otkrivaju pun identitet, ali im identitet sakrivaju ako budu oslobođeni. Valjda srpska krivica mora da ostane zabeležena, čak i kada se ispostavi da je nema.
Te dileme oko identiteta, izgleda, ne postoje za najmanje devet osoba koje su uhapšene krajem septembra na osnovu istih optužbi. Istraga je okončana svega 27 godina, tri meseca i 25 dana od dolaska zapadne, ultrademokratske uprave na Kosovo i Metohiju. Ili ako se vreme računa po jedinstvenom kosovskom kalendaru - 11 dana nakon što su liderima takozvane Oslobodilačke vojske Kosova Hašimu Tačiju, Jakubu Krasnićiju, Kadri Veseljiju, Redžepu Seljimiju izrečene kazne za ratne zločine pred haškim sudom koji se samo tako zove.
Kada su Srbi sa Kosova i Metohije čuli vest o presudi Hašimu Tačiju i ostalim komandantima nečega što se zove OVK možda su pomislili da ipak postoji neko zrno pravde koje će čuvati u džepovima kao što su njihovi preci držali zrno pšenice da bi im omogućilo plodniju godinu i sačuvalo ih od lošeg vremena i neprijatelja.
Čuli su presudu ljudima koji su na početku bili teroristi, pa borci za slobodu o kojima su Si-En-En, Bi-Bi-Si i ostali šampioni štancovali romantizovane priloge. Teško je u arhivama naći primere da su američki lideri u medijima pokazivali takvu prisnost kakvu su Bil Klinton sa suprugom Hilari, kao i državna sekretarka Madlen Olbrajt, pokazivali prema momku za kojeg niko nije znao dok nije postao šef pregovaračkog tima kosovskih Albanaca, Hašimu Tačiju. Kao da su dočekali sina koji se vratio iz nekog od američkih ratova, što svakako nije bio slučaj sa neprikosnovenim liderom Ibrahimom Rugovom u čijoj se stranci postepeno širila smrtonosna, barutna epidemija, koju je samo delimično utvrdio kosovski haški sud.
Srbima se nije svidelo što se u presudi govori više o albanskim nego srpskim žrtvama, kao što nema nikakve kazne za zločine počinjene nakon što su demokratske sile, sa tenkovima i pratećom humanističkom pešadijom ušli na Kosovo. Pogrom na Kosovu 2004. godine? Paljenje crkava? Ako već nije neka srpska propaganda, onda je logična reakcija ugnjetavanog naroda na srpsku represiju.
Ali ta presuda je bila samo još jedan izgovor za novu rundu neopisivog maltretiranja srpske manjine.
Kosovski istražitelji iznenada su našli ključ za otkrivanje zločina koji nikako nisu našli hiljade odlično plaćenih zapadnih i beogradskih misionara, sledbednika i humanitarnih aktivista, koji su dve i po decenije nalazili čak i zločine koje niko nije video i previdele one koje je svako video.
Pored optužnice za zločin nad "intelektualcima i civilima" u Srbici, jer je na Kosovo možda stigao neki novi projekat da intelektualci nisu civili, optuženo je u odsustvu više od 100 Srba a protiv većine je pokrenut postupak u odsustvu samo što branioci koji su im dodeljeni po službenoj dužnosti nisu našli za shodno ni da uspostave kontakt sa njihovim klijentima. Zato možda i ne čudi strepnja kosovskih Srba da će, ukoliko presuda Tačiju i drugovima bude potvrđena, uslediti novi talas istraga protiv Srba. Samo će ostati pošteđeni ratnici iz balkanskih ratova. Ili Rada Trajković i desetak Srba koji su za dijalog i toleranciju, a ne oni koji se usuđuju da pričaju dok albanski atletičari obilaze severni deo Kosovske Mitrovice.
I pre i posle izricanja presude Tačiju i ostalima, Kosovo se pretvorilo u zemlju u kojoj je najlakše slaviti ratne zločince. Nevladine organizacije, koje su finansirane od lidera OVK koji su imali neke veze sa narko-kartelima, kao i one koje su imale veoma mešovite izvore finansija, organizovale su se u najveći angažman, najdetaljniju pobunu civilnog sektora Balkana pod imenom "ne u moje ime" koja je zasula čitavo Kosovo, ali i Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. I posle izricanja, ogromni likovi Tačija i drugova ratnih zločinaca dominirali su glavnim prištinskim trgom Skenderbeg kao i na bilbordima na magistralnim putevima po Kosovu i Albaniji. Nikome na Balkanu to nije nimalo zasmetalo. A nije im smetalo jer to slavljenje zločinaca, koji su osuđeni samo delimično, nikome u Evropi nije zasmetalo.
Pred onim starim dobrim haškim sudom, koji i danas izaziva divljenje svih učesnika najboljeg zajedničkog humanističkog i finansijskog projekta na Balkanu, optužen je najveći kosovski zločinac Ramuš Haradinaj ali se nekako desilo da je još neutvrđen broj svedoka likvidiran. Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, najomiljenija ličnost NVO sektora u Srbiji, tvrdio je da je ubijeno ili elimisano više od 40 svedoka, dok se u izveštaju izvestioca Saveta Evrope Žan Šarl Gardeta navode i imena ubijenih zaštićenih haških svedoka, kao i podatak da je između 10 i 15 svedoka likvidirano. Haško tužilaštvo je saopštilo da im nije nijedan svedok ubijen, osim što je Kujtim Beriša poginuo u saobraćajnoj nesreći u Podgorici. Ima tu neke logike – Italijani su već utvrdili da opasnost od saobraćajnih nezgoda radikalno raste ako ste svedok protiv mafije, ali na Kosovu i Metohiji nad kojim su vladale sve moguće svetske bezbednosne i humanitarne organizacije to svakako nije bilo moguće. Jedino ako semafori nisu radili.
Na kraju te neopisive priče ispostavilo se da je američki general Stiven Šuk, zamenik šefa UNMIK-a otkrivao identitet svedoka, ali ga je kasnije UNMIK surovo kaznio kada su saznali da je bio savetnik u Haradinajevoj partiji. Dobio je suspenziju. Ostaci neposramljenog Haškog suda tvrdili su da to nije istina, ali su doskora instistirali da Srbija izruči Vjericu Radetu jer je potencijalne svedoke protiv Šešelja 2012. godine zastrašivala ali im istovremeno i nudila i mito - posao u Srpskoj radikalnoj stranci. Za generala Šuka se, izgleda, nisu interesovali. Dobio je već posao kod Haradinaja.
Neopisiva blamaža sa Haradinajem bila je povod da se osnuje Specijalizovani sud za ratne zločine pred kojim su optuženi Tači i drugovi iz OVK. Na suđenju Tačiju i drugovima iz OVK kao svedoci odbrane pojavio se cvet Klintonove administracije, od Veslija Klarka do Džejmsa Rubina, ali mu nije to pomoglo da se opere od zločina za koje je odgovoran. I ta krivica će trajati sve dok se sud ponovo ne oglasi. Ili dok taj sud ne bude ugašen. Bilo je krajnje neobično videti suze na obrazima albanskog policajca pod punom opremom na glavnom trgu Skenderbeg u Prištini, kada su izbili protesti obožavatelja ratnih zločinaca. Niko neće znati da li mu je bilo žao što treba da štiti institucije od onih koji podržavaju njegove lidere iz detinjstva. Ili samo što su mu stalno psovali srpsku majku. Kada su uhapsili čoveka što je u severnom delu Mitrovice rekao da je to provokacija, njegovo dete je takođe plakalo. Ali te suze ne bi trebalo nikoga da obavezuju. A možda i ima pravih humanista na Kosovu samo smo mi cinični.