Pisac tri Morave i jedne Srbije

Kada neko ode, oni koji ostaju obično se potrude da njegov život ulepšaju a vrline uvećaju kako bi lakše stigao na onaj svet. Ali životno i stvaralačko putovanje Dragoslava Mihailovića bilo je takvo da je bilo sasvim dovoljno da mu se na odlasku ništa ne oduzima. Jer mu se za života dovoljno oduzelo.

Domaća kulturna istorija zagušena je od disidenata koji su se borili protiv Tita i komunizma kada ih niko nije čuo ili dok su se kockali sa šefovima službi, ali je ostalo nesporno da je Tito lično napao samo dva velika srpska pisca. Prvi je skočio sa mosta Bratstva i jedinstva na mesto pored klupe gde je kao mladić prespavao prvu noć u Beogradu, zbog čega se i danas beogradski hroničari raspravljaju da li se u narodu taj most nazvao Brankov po Ćopiću ili Radičeviću, jer se sa mosta ulazi u ulicu velikog pesnika. Drugi se zove Dragoslav Mihailović, veliki prozni pisac koji je, dok je disao, pisao neponovljivu dramu o sebi i svojim delima.

Svojevremeno je veoma ugledan nedeljnik objavio naslovnu stranu sa čuvenim generalom Jovom Kapičićem povodom njegove dirljive životne ispovesti "Svi moji goli otoci". Na ideju da hodajuća asocijacija Golih otoka i progona opisuje nepravde koje je doživeo u borbi protiv neprijatelja raznih boja i njihovih preživelih potomaka, Dragoslav Mihailović napisao je sjajan odgovor u kojem je zamerio uredništvu što na naslovnoj strani nisu objavili sliku Kapičića sa revolverom, jer bi to bilo u skladu sa njegovim, dakle Kapičićevim, jedinstvenim literarnim stilom.

Progonitelj svojih progonitelja

Nedelju ili dve kasnije u centru Beograda, Kapičić je u pratnji dvojice momaka, koji su izgledali kao nosači koncertnih klavira po Njegušima, zaustavio pisca uz pitanje "Mihailoviću, dokle ćeš ti da me progoniš?" Penzionisani udbaš i poletni član Liberalno-demotratske partije je, prema tvrdnjama svedoka, rekao da je od "njegovih ljudi" čuo kao Mihailović priča o njegovim krvavim rukama i žutim zubima. Onda se uneo u lice, iskezio i rekao - vidi moje zube. Tako je Mihailović pod stare dane uspeo i da postane progonitelj svojih progonitelja.   

"Ljudi danas ne razumeju kako je to kad sa 19 i 20 godina preživite Goli otok. Ako vas to ne slomi, onda postanete otporni, bezobrazni", govorio je kasnije Mihailović, uz neki čudan osmeh na lamente penzionisanih komunističkih jurišnika i njihove dece, koji su bez ostatka postali najvatreniji misionari evropske demokratije, da im je taj Mihailović već dojadio sa pričama o progonima i zatvorima. Kao da su govorili - pustite nas da i mi malo uživamo u vašoj demokratiji i lustriramo sve one koji su služili Miloševiću.        

Sa Dragoslavom me je upoznao njegov najbolji prijatelj veliki slikar Bata Mihailović, koji je često govorio o njemu kao ljudskom fenomenu koji je oštrim kritikama i stalnim gunđanjem loše sakrivao predivnu mekanu i plemenitu dušu. Iako su negovali duboko, višedecenijsko prijateljstvo, dvojica Mihailovića su umeli da duhovito ili brutalno izgovore provokacije koje bi razorile mnoga prijateljstva. Ali nije njihovo. Jer su znali da su te rasprave negde duboko bile lekovite. Bata je u više navrata govorio kako je Tito poslao Dragoslava na more, skoro dve godine, o trošku države, a da on pola veka ne može da to zaboravi. Dragoslav mu je odgovarao da mu ljudi, kada vide Batine slike, govore da ništa duhovnije nisu doživeli, ali onda upoznaju Batu i on odluči da progovori. 

"Posle me pitaju da li pravog Batu drže u nekom ateljeu zaključanog, a šalju ovog dvojnika da to slikarstvo obesmisli", govorio je Dragoslav.

U tim druženjima je često opisivao kako je posle Golog otoka i završenog fakulteta teško nalazio i lako gubio poslove. I da mu je poslednje zaposlenje bilo 1967. kada je dobio otkaz na mestu lektora u časopisu čijeg se imena već ne seća, ali zna da se bavio poljoprivrednim biljem, semenom, zasadima i sličnom tematikom.

Neočekivani poziv

"Živeo sam kao podstanar u nekoj sobi u Rakovici, gde sam imao samo dušek na podu i neku grejalicu. Dok sam ošamućen razmišljao šta da radim bez posla i primanja, pozvao me gazda i rekao da me neko zove na telefon. Bila je to moja bivša žena koja mi je saopštila da bi, kao što smo se dogovorili prilikom razvoda, trebalo da neko vreme brinem o našem sinu, što sam naravno sa zadovoljstvom prihvatio, jer sam bio željan sina. Ali nisam znao od čega ću živeti. Posle nekog vremena mi je već iznervirani gazda rekao da imam ponovo poziv - sav očajan sam razmišljao šta bi to još moglo da mi se desi. A neka žena mi je saopštila da sam dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za zbirku priča 'Frede, laku noć'."

Tek što je izašao iz sobice u Rakovici i ušao na velika vrata domaće književnosti, Mihailović piše sjajan roman "Kad su cvetale tikve", ali i doživljava da se istoimenom dramom pozabavi drug Tito. Budući da su se urednici decenijama trudili da maršala učine duhovnijim i pismenijim nego što je bio, bio bi red da se objavi tačan citat iz govora.  

"Evo, na primer, nedavno ste videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer je ona, izgleda, potpuno gnjila. Blati naš društveni sistem, hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja... A ko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina. Ja ne tražim da mi sada njega, šta ja znam, hapsimo i tako dalje, nego naprotiv, da bude glas javnosti onaj koji će ih onemogućiti da se bave takvim poslom", rekao je maršal, koji predstavu nije ni video, a ponos srpskog liberalizma Marko Nikezić rekao je da drama predstavlja "klasnu i nacionalnu izdaju".

Godinama kasnije Dragoslav je umereno opisivao tu hajku koja je pokrenuta – "Josip Broz i ja nismo ginuli od uzajamnih simpatija, ali dometi su nam bili različiti. On je mogao da me ubije, a ja njega nisam".   

Na najveće napade koji su se dogodili ne samo na njega nego na glumce i čitavo Jugoslovensko dramsko pozorište, odgovarao je prilično lakonski da se samo plašio da ta predstava ne valja ništa. "Zamisli kakva bi to bila ironija sudbine da vas čitava država napada zbog nečega što ne vredi. Ali to je vredelo", pričao je prijateljima. Sećao se kako niko od kolega na Borinim danima u Vranju, osim pesnika Stevana Raičkovića, nije smeo da mu priđe posle Titovog napada. Onda je Ivo Andrić prišao praznom stolu i pitao ga da li je slobodno.  

Deset meseci posle najveće afere u jugoslovenskoj kulturi, umire osnivač i simbol JDP Bojan Stupica, a sam Mihailović ne ulazi u zgradu pozorišta više od dve decenije. Pošto je posle demokratskih promena imenovan za člana Upravnog odbora, hteo je da se sruši kada je video ogromnu fotografiju Tita i glumaca koji "šene oko njega".

"Tražio sam da sklone tu sliku jer ponižava umetnike, ali su oni razmišljali jedno šest meseci dok to nisu učinili."

Stigli su do slova O

I posle "tikava" procesi su se nastavljali, ali više kao neka parodija, kao osećaj da svako ko je na pravoj strani istorije ima pravo da tuži Dragoslava. Tako je jedna starica sa kojom je Dragoslav razgovarao dok je pisao "Petrijin venac" tužila pisca jer joj je ukrao sudbinu. Proces zbog jedinstvenih autorskih prava na život ili sudbinu trajao je 13 godina.

Procesi su postajali prošlost, ali Mihailović nije ćutao ni pred jednim velikim mitom ili državnom projektom, koji mu je delovao besmislen. Tako je u SANU i kulturnoj javnosti Srbije godinama jedini pisao i izlagao da treba obustaviti rad na kapitalnom, veoma skupom projektu "Srpsko-hrvatski rečnik".

"Počeli su da rade pre šest decenija, a sada su stigli do slova O. Završiće valjda jednom i taj projekat, kada niko od nas iz Jezičkog odeljenja ne bude živ pa će neko pitati čemu služi uopšte taj rečnik", rekao mi je kada smo pre devet godina radili intervju za Politiku u kojem je, ponovo na njegov jednostavan i buntovnički način, opisao šta misli o Jugoslaviji i glorifikaciji Prvog svetskog rata.

"Kada je počeo rat, moj deda je poginuo te jeseni na frontu, a njegova žena, moja baba umrla kada je čula tu vest. Ostavili su, praktično na ulici, četvoricu dečaka od pet do 12 godina. Ja, kao jedini potomak od njih četvorice, imam troje unuka. Moja porodica se za 100 godina nije obnovila. A čini mi se da nije ni Srbija."

Iako je postao prva asocijacija za disidenta u ovdašnjoj literaturi, u njegovoj prozi ima neuporedivo manje politike i ideologije nego kod Ćosića i drugih značajnih pisaca. Njegovi junaci ne okopavaju luk i krompir, a onda u vreme ručka otrče da slušaju Radio London ili Moskvu. A uveče umesto druženja po seoskim birtijama i šetanja sa devojkama po šljivicima, razrađuju Fojerbahove teze ili tekstove Dragiše Vasića. Mihailović je u književnost uveo nove, obične ljude, sasvim nov jezik, dok se nad glavama tih običnih ljudi valjala i velika politika, sudar svetova.

U samom golootočkom romanu "Kad su cvetale tikve" Goli otok uopšte se ne spominje, osim mesta Bakar koji je bio zadnja pošta za taj edukativan centar Tita, Rankovića i pisca u pokušaju Kapičića. Režimu je bilo nepodnošljivo što se u vrhunskim delima pojavljuju obični ljudi, sa margina i bez partijskih knjižica, porodice koje se raspadaju, likovi beogradskih kriminalaca i lakih žena teških sudbina, koji u književnost uvode slobodan, jednostavan jezik sa ulice – majke vam lopovske, ovi panduri biju gore od Nemaca.  

U jednostavnom a opet veoma sofisticiranom jeziku, u kojem ima više emocija i lomova nego prideva, Mihailović je u srpski jezik prvi uveo i beogradski sleng i pomoravske jezičke vratolomije. A iza te reke jednostavnih i dubokih rečenica, kao na velikim balvanima krenule su da plove gotovo sve tabu teme. Iza boksera Ljupčeta pomaljala se priča o policijskoj represiji, kod Petrije se, u scenama kada čitavo mesto ispraća poslednji voz sa crnom zastavom nad lokomotivom dok iz ugašenog rudnika čuje sirena koja zavija nad prošlim vremenom, opisuje početak raspadanja komunističkog društva, dok se u "Čizmašima" kroz lik majora Čiče najavljuje raspad prve Jugoslavije.

Ima neke duboke simbolike što je lik Čiče maestralno odigrao Aleksandar Berček, umetnik koji je u glumi zaslužio gotovo istu ocenu kao Mihailović u pisanju – najbolji je, ali težak za komunikaciju. Kada su Berčeka pitali zar mu nije žao što nije igrao više u pozorištu, on je lakonski odgovorio – a zar vam nije žao što nisam igrao više?

Kada smo poslednji put duže pričali, pitao sam ga da li mu je žao što nije napisao nastavak "Čizmaša", a veliki pisac je odgovorio da je pisao samo o ljudima koji nisu mogli da dišu od velike politike i velikih mitova. Valjda bi neko od tih silnih mlađih pisaca mogao da napiše pošten roman o krahu Jugoslavije, bratstva i jedinstva, Jasenovcu...

"Možda bih i napisao da se nisam toliko bavio udbašima, policajcima i sudijama, ali mogao bi neko da napiše nešto pošteno o tom zlu i da ne razmišlja da li će se to svideti ustašama, monarhistima, komunistima, evropejcima..."

Dugo je pričao o njegovoj Ćupriji, u kojoj nikako ne uspeva da održi književno veče, navodeći koji su sve nušićevski razlozi upotrebljavani za odlaganja i otkazivanja. U međuvremenu je najveći pisac tri Morave i jedne Srbije uspeo da u rodnom mestu, posle pola veka pisanja, ostvari jednu od svojih poslednjih želja. Imao je književno veče u domu koji bi mogao da ponese njegovo ime.