Kada se Crnoj Gori dogodila istorijska Žuta greda a Milo Đukanović preko te grede zakoračio u politički vrh, Jakov Milatović je verovatno već umeo da sigurno i samostalno hoda. Kada je Milo već postao vladar Crne Gore, Jakov je već mogao da izgovora prve reči – mama, tata, đedo, baba, bata, seka, lopta, sunce, more i... Milo. Zato je kao neki neverovatni politički i društveni fenomen delovao predsednički duel ubedljivo najiskusnijeg vladara u Evropi i jednog od najneiskusnijih opozicionara na Balkanu.
U drugi krug Đukanović je u najboljem merkantilno-demokratskom maniru krenuo sa nezaboravnom, frojdovski ogoljenom rečenicom da tačno zna gde još ima džepova podrške glasova i da će vredno raditi da ih aktivira. Iako mu ni najveći protivnici ne spore da od svih lidera na Balkanu najbolje procenjuje dubinu džepova i plitkoću onih koje treba aktivirati, pokazalo se da mu je mladi i neiskusni Milatović održao najveću lekciju u karijeri. I poslao ga u prošlost.
Pokušavajući da za par godina izbegne susret sa istražnim organima ili poslovnim partnerima koji takve susrete ne mogu da izbegnu bez imuniteta, Đukanović je kao glavnu poruku izneo podgrejani strah od velikosrpsko-ruske hegemonije i opasnost od "crkve iz Srbije".
Pomozite mi da spasem sebe i Crnu Goru, kao da je poručivao biračima dok je u mladom rivalu, sa čistom biografijom, bez sumnjivih kumova i prijatelja sa Interpolovih lista, video fatalnu opasnost za Crnu Goru.
Poruke o pomirenju, zajedništvu i budućnosti
Milatović je, međutim, iskusno samo sa sebe otresao prašinu etničke mržnje, izbegao fizički linč na Cetinju i na maligno huškanje odgovarao porukama o pomirenju, zajedništvu i budućnosti. Kao jedan od retkih crnogorskih političara koji je imao više dobrih angažmana u inostranstvu a da nijedno nije bilo u Beogradu, prilično je ležerno odoleo poslednjim udarima duboke Milove države. Mada bi trebalo odati priznanje i tehničkoj vladi Dritana Abazovića koja je prilično jasno poručila policijskim funkcionerima da će ovo biti prvi izbori na kojima neće raditi kao pridruženi članovi štaba Mila Đukanovića, niti organizovati kolektivni odlazak ličnih karata na birališta.
Ima neke istorijske simbolike što je na putu ka prvom i sudbinskom porazu odlazeći gospodar Crne Gore dobio tragikomičnu podršku čitave galerije uvenulih regionalnih lidera, koji su nakon niza pokušaja da dođu do prvog procenta glasova odlučili da završe političke karijere i bave se podržavanjem solventnijih lidera.
Još je komičnije izgledala čitava galerija penzionisanih profesora beogradskih fakulteta, koji su se bavili ili se bave borbom protiv korupcije i autokratije u Srbiji, ali su odlučili da vrhunac svoje karijere dočekaju na privatnom Univerzitetu Donja Gorica, u vlasništvu Đukanovića i povezanih lica.
Praznik nauke
Analiza liste saradnika Donje Gorice, najuticajnijeg univerziteta na Balkanu barem dok se ne osnuje Univerzitet Gornja Gorica, pokazuje vrhunsku političku veštinu vladavine Mila Đukanovića – na njoj se nalaze i borci protiv maligne srpske hegemonije i nedemokratije Čedomir Čupić, Jelena Đorđević, Žarko Trebješanin, ali i sadašnja ministarka Srbije Tanja Miščević ili zaboravljeni politički as Miloševićevog režima iz devedesetih, Budimir Košutić.
Tom prazniku nauke, demokratije i pragmatičnosti posebnu draž daju otac crnogorske tranzicije Veselin Vukotić, rektor koji se trenutno nalazi u zatvoru, ali i Veselin Veljović, Đukanovićev savetnik za bezbednost i glavni organizator "junaka sa Belvederea" sa Cetinja koji su uz prangijanje iz vatrenog oružja ugrožavali bezbednost patrijarha Porfirija i mitropolita Joanikija. Kao u nekoj urnebesnoj komediji, Veljović je na sajtu Univerziteta predstavljen kao "saradnik iz Prakse".
Liberalni Balkan je dakle rondao zbog Milovog poraza, ali je izgleda Crna Gora slavila.
Ispostavilo se na kraju da je neki uticaj na izbore imala samo podrška hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića kojem je poverovao značajan deo Bošnjaka, ali i podrška Kurtijevog kabineta – deo Albanaca poslušao je poruku "kosovskog" premijera, dočim je podrška njegove koloritne saradnice Rade Trajković samo dodatno motivisala Milove protivnike.
Ljudi, koji nisu nimalo očarani demokratskim i evropskim potencijalima Mila Đukanovića, kazaće da je odlazeći predsednik vladao Crnom Gorom znatno duže nego Erih Honeker Istočnom Nemačkom. Njegove pristalice tvrdiće da je vladao kao Helmut Kol i Angela Merkel zajedno, samo sa nešto slabijim rezultatima.
Ali ta rasprava o dužini vladavine nije korektna jer je zapravo reč o skupu karijera nekoliko Mila Đukanovića koji nemaju ničeg zajedničkog osim njegovog imena i matičnog broja. A njegova vladarska istorija mogla bi se opisati kao grupni portret sa samim sobom. Zato i deluje tragično što je čitavo društvo moglo da uđe u dramatične, krvave sukobe jer se jedan Milo obračunavao sa sopstvenom prošlošću i onima kojima su mu tada verovali, ne pomišljajući da bi on mogao da prestane da veruje u sebe.
I dok se priča o njegovoj trodecenijskoj vladavini, zaboravlja se da je karijeru počeo znatno ranije jer je još pre punoletstva, davne 1979. godine, postao član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, a kasnije konstantno provodio vreme u Beogradu kao funkcioner Predsedništva Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).
Mitska slika
Posle buđenja naroda u Crnoj Gori, kao neka mitska slika ostaće fotografija trojice mladih, nasmejanih ljudi - Momira Bulatovića, Mila Đukanovića i Svete Marovića kako u džemperima preuzimaju vlast i obećavaju, šta bi drugo, bolju i pravedniju budućnost.
Na prvim višestranačkim izborima ni ne pomišljaju da se odreknu komunizma i pobeđuju kao lideri Saveza komunista. Kada lider te grupe mladih, nasmejanih Momir Bulatović na početku jugoslovenske agonije načelno prihvata Karingtonov plan, u Podgorici mu tvrda struja u novom DPS-u, predvođena Đukanovićem a uz pomoć Miloševićeve infrastrukture, organizuje drugarsko preispitivanje.
Iako su kasnije Milovi mediji opisivali sve njegove postupke kao spašavanje žive glave od zla koje se valjalo iz Beograda, teško je zamisliti da je pod prinudom zle Srbije odziv na mobilizaciju u Crnoj Gori bio višestruko veći nego u Beogradu, niti zašto je Đukanović u vojnoj kabanici obilazio "oslobođena" područja u dubrovačkom zaleđu. I govorio da je prestao da igra šah zbog šahovnice.
Na kraju je ta prva biografija Mila Đukanovića završena 1997. godine, kada se dogodio rascep u samom DPS-u.
Romantizovana savremena crnogorska istorija već je zapisala da Milo više nije mogao da trpi strahote rata i nacionalizma, ali je dovoljno samo pogledati u kalendar pa videti da se raskol dogodio dve godine nakon Srebrenice i Oluje i dva dana nakon što mu je njegov najbolji prijatelj i politički učitelj Momir Bulatović postavio niz sasvim neistorijskih pitanja o švercu cigareta, astronomskom uvozu banana i fenomenu podgoričkog aerodroma na koji sleće najviše pokvarenih aviona u Evropi.
Na prvoj sednici Glavnog odbora DPS-a, Milo je bio potučen do nogu, ali je Momir Bulatović, verujući u komunističke priče o drugarskoj samokritici, odlučio da svom najboljem prijatelju da vremena za preispitivanje. I Milo je iskoristio to vreme. Prvi put je upotrebio instrumente koje je koristio do 2. aprila ove godine i preuzeo vlast u Crnoj Gori.
Pretposlednja pobeda
U sledećem kratkom političkom životu delovao je kao najiskreniji saveznik svih demokratskih snaga u Srbiji i zakleti borac za demokratizaciju Jugoslavije.
Čuveni hotel "Crna Gora" dobija naziv "Kazablanka" jer su se u njemu skupljali predstavnici demokratskih snaga u Srbiji, lideri nevladinih organizacija, pripadnici zapadnih službi i nezvanični zastupnici najvećih duvanskih kompanija na svetu.
Kada je pobedio Bulatovića, Milo je govorio da je to njegova pretposlednja pobeda, jasno stavljajući do znanja da će sledeća pobeda biti nad Miloševićem.
Nakon pada Miloševića, Milo zapravo prvi put kaže da njemu nije bio protivnik Milošević nego Srbija. Čim je pao Miloševićev režim, a prevoz banana i duvana ostao na istom carinskom režimu, otvorena je priča o nezavisnosti Crne Gore, koja se samo pojačala kada je Svetozar Marović postao predsednik Srbije i Crne Gore sa namerom da bude i njen poslednji predsednik.
U sledećem nezavisnom životu se Milo Đukanović Treći radikalno obračunava sa svime što su govorili i radili njegovi prethodnici istog imena i prezimena, osim kupovine glasova i prodaje cigareta i banana.
Na crnogorskoj televiziji prikazuju se emisije o komunističkim velikanima, u čijem je rušenju Milo odigrao kapitalnu ulogu, ali je nekako ispalo da su svi zajedno ispali žrtve zla koje je dolazilo iz Beograda.
O stradanju od srpskog nacionalizma potresno su svedočili potomci komunističkih lidera iz prostranih beogradskih stanova.
Revers za 50 kalašnjikova
Na kraju treće karijere, Đukanović je izašao kao obnovitelj crnogorske države, ali je ta država prvi put u istoriji u svojim temeljima imala odbranu od Srbije. A kako je Milova unutrašnja moć rasla, tako su rasli i spoljašnji neprijatelji pa je i Srbija postala samo podizvođač Rusije, u kojoj, verovatno, Putin svakog jutra pita kako danas stojimo u Plužinama a kako na Cetinju.
Od zemlje u kojoj Njegoš šalje kopiju testamenta ruskom konzulu u Dubrovnik da bi bio siguran da će biti ostvaren, preko zemlje u kojoj se posle nezavisnosti beleže ubedljivo najveće investicije iz Rusije, Crna Gora je postala jedina evropska zemlja u kojoj je Rusija (tobože) pokušala da izvrši državni udar. Kao u nekoj novoj verziji Dušana Kovačevića, u sudskom postupku protiv lidera Demokratskog fronta i ostalih zaverenika našao se i neverovatan dokument - revers u kojem policijski funkcioner potpisuje da uzima 50 kalašnjikova "za potrebe državnog udara".
Točak novog pisanja istorije je možda bilo teško pokrenuti ali ga je kasnije bilo još teže zaustaviti – usledilo je latinizovanje Njegoša, menjanje prosrpske himne koje je napisao kralj Nikola, farbanja stare zastave, stvaranje novog jezika i pravopisa...
Brojni analitičari balkanskih neprilika veruju da je pokušajem da preuzme kontrolu nad srpskom crkvom želeo da zaokruži crnogorski identitet i postane prvi vladar posle Henrija Osmog koji je napravio crkvu po svojoj meri. Ali je sasvim moguće i da je mislio da bi on, njegova privatna ili poslovna porodica mnogo bolje raspolagali imovinom crkve od svetog Vasilija Ostroškog ili Petra Cetinjskog.
Tu su se i prvi put spojila dva Mila Đukanovića, jednog koji se nalazi na zidovima Sabornog hrama u Podgorici jer je snažno podržao izgradnju hrama, i drugog koji je želeo da od vernika otme tu svetinju. I obojica Đukanovića su u tom sudaru jako loše prošla. A pokojni mitropolit Amfilohije zabeležio jedinu i najvažniju političku pobedu.
U poslednjoj i najdužoj biografiji, Đukanović ostaje sam na vrhu, u kojem razni kadrovi dolaze ali se retko ko zadržava. Oslobađa se i starog saborca iz mladosti i crnogorskog Suslova, Svetozara Marovića koji je, izgleda, bio sklon korupciji.
Zapadnim saveznicima daje staru ponudu – sigurna kuća obaveštajnih i medijskih službi na Zapadnom Balkanu pod uslovom da nikada i ništa ne kontrolišu u njegovoj državi.
Zapadne službe su, izgleda, procenile da im više nije neophodan "skojevac koji je postao skajevac", jer su dva klana iz Kotora daleko prevazišli njegove političke okvire. Sat je počeo da otkucava lideru koji je u jednom životu uspeo da bude i najvatreniji komunista i najveći borac za evropsku demokratiju, najveći Srbin i Crnogorac, najveći rusofil i natofil. Kao poslednje utočište izabrao je odbranu od srpskog sveta, iako su brojne istrage i hapšenja govorila o polusvetu iz njegovog okruženja.
A sam kraj vladavine kao da je skicirao neki nebeski scenarista jer je sve nade za opstanak na vlasti polagao u specijalnog američkog izaslanika koji se zove Eskobar.