Kako su studenti sa Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija zapalili ukrajinsko žito?

• Možda i nije sve tako crno u današnjem postistinitom svetu koji je "ispao iz zgloba". Prošlog proleća su Bi-Bi-Si, Si-En-En i ostali distributeri zapadnog medijskog sadržaja nedeljama prikazivali na stotine potresnih priloga o gladnoj, očajnoj deci iz afričkih zemalja koje čekaju da ukrajinsko žito stigne do njih. Ovog proleća na tim postajama nema priloga o ugroženoj deci, čak ni o nesrećnicima iz Sudana u kojem bukti građanski rat. Možda su presušile rezerve zapadne medijske humanosti, koja se čuvaju na veoma hladnom i tamnom mestu da se ne pokvare. A obično se koriste samo da se neprijatelj dehumanizuje a sopstveni vojni lobi dobije nekakav milosrdni, misionarski oklop.  

Prošlogodišnja propagandna akcija vodećih zapadnih medija o očajnoj deci sa severoistoka Afrike delovala je kao kopija najsramnijeg medijskog projekta ovog veka – kada su najuticajnije zapadne televizije i ostali mediji nekako istovremeno, a posle dugog istraživačkog rada, bez ijednog istraživača otkrili da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje i njime preti zapadnoj hemisferi.

Kasnije su priznali grešku, objasnili da su morali da veruju nečemu što se zove Izvor, ali su svejedno nastavili da ljubomorno štite izvore iračke nafte kako ne bi pali u ruke nedemokratskih snaga. Medijska akcija o gladnoj deci koja tužnim pogledima čekaju ukrajinsko žito, na svu sreću, nije dovela do neutvrđenog broja mrtvih i razorene zemlje, kao opasna, krvava laž o Sadamovom tajnom oružju. Ali bi svakako mogla da se jednog dana izučava na katedrama za žurnalistiku ako tako nešto bude postojalo.

U stotinama priloga koji su pravljeni u različitim državama Roga Afrike, sa različitim reporterskim zvezdama, ponavljani su istovetni sklopovi rečenica o odgovornosti Rusije za moguću humanitarnu katastrofu. Nijedan reporter nije u naletu humanosti pitao da li bi zemlje koje proizvode znatno više žita od Ukrajine - SAD, Francuska, Nemačka, Kanada ili Australija mogle da pošalju konvoj brodova sa hranom, barem dok ne stigne ukrajinsko žito.

Humanitarna drama

Čak i kada je velika humanitarna drama u produkciji Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija završena, jer je postignut sporazum Rusije, Ukrajine uz posredovanje turskog predsednika Erdogana, bilo je skoro nemoguće videti prilog o hepiendu te velike drame – brodovi uplovljavaju u luke, olakšanje i osmeh na licima dece i roditelja... A priloga o razrešenju mučne drame nije bilo iz prilično jednostavnog razloga – nije bilo brodova. 

Oni su, izgleda, nestali u nekom sredozemnom ili atlantskom trouglu i završili u silosima zemalja u kojima se, doduše veoma strepi nad sudbinom afričke dece, ali bi prvo njihovi građani morali da imaju rezerve hrane za najmanje pet ratova i sedam prirodnih katastrofa. I Putin i Erdogan u odvojenim izjavama kasnije su saopštili da su samo dva od 89 brodova stigla onima kojima su namenjena, do nesrećnika gladne dece, ali i te izjave su se završile kao i brodovi - u nekom velikom i tamnom skladištu.

Kratka istorija medijskih manipulacija, koja je počela kada je više istraživačkih doajena uspela da pronađe u Iraku nešto što nikada nije postojalo, nastavljena je kao glupava farsa jer sada nikako nije moglo da se sazna na kojem se to Rtu loše nade nasukao čitav konvoj ogromnih brodova koji prevoze po nekoliko desetina hiljada tona.

I pre čitave medijsko-obaveštajne operacije o bezdušnim ruskim ekstremistima koji decu u Africi ostavljaju da umiru od gladi, UN su saopštile da 47 odsto ukrajinskih žitarica odlazi u najbogatije zemlje, poput Holandije, Italije, Španije, dok je manje od četvrtine odlazio u Etiopiju, Džibuti, Somaliju ili Sudan. Odnosno trebalo da ode.

I kada su prvi brodovi krenuli iz ukrajinskih luka i produžili ka Irskoj i Italiji, novinari su zbunjeno pitali zar ne bi trebalo da odu do afričkih zemalja jer je tamo najdramatičnija situacija. Od nadležnih su dobili jednostavan odgovor – idu ka zemljama koje su prve platile. Nije jasno da li su kasnije išli ka zemljama koje su više platile. A novinari više nisu imali potrebe da postavljaju pitanja.  

Ukrajinsko žito je, dakle,  odlazilo i teško uspevalo da pronađe luke gde se očajnički očekuje, ali su u Ukrajinu sa nemačkom preciznošću stizale stalno nove pošiljke raketa, tenkova i aviona. O gladi u afričkim zemljama redovno se priča na konferencijama UN i drugih međunarodnih humanitarnih organizacija koje se gotovo ritualno održavaju u nekom od elitnih hotela Adis Abebe.

Na završnoj večeri, stručnjaci uz hladan proseko redovno donose nove preporuke i sugestije jer se taj najveći moralni pad savremenog sveta, glad u civilizaciji koja svakodnevno baca stotina hiljada tone hrane, ponavlja vekovima. Barem dok neki istoričar sa Oksforda ne utvrdi da se u tim zemljama, dok su bile kolonije ljudi, svakog jutra jeli omlet sa šunkom, za ručak rotsbif a u pet pili čaj.

Misterije obavijene velom tajne

Na jednoj od važnijih konferencija UN zaključeno je da na svetu ne bi bilo gladnih ljudi ako bi se izdvojilo 257 milijardi dolara, što je nešto više od trećine američkog vojnog budžeta. Da ipak ima neke humanosti u zapadnom konzumerističkom društvu pokazala je nedavno supruga američkog predsednika Džil Bajden koja je u poseti Nigeriji apelovala na tamošnju vlast da pomogne gladnima na severoistoku Afrike jer "Amerika ne može sve sama".

Ali kao u nekom lošem holivudskom trileru, gde negativca primetite u trećem minutu a zatim se zatrpava nizom glupih zapleta, tako su i  isplivale neželjene informacije o žitu. Skoro godinu posle "misterije obavijene velom tajne" - najvećeg nestanka brodova u istoriji pomorstva, nekoliko zemalja EU odlučilo se da uvedu embargo na uvoz ukrajinskog žita i drugih prehrambenih proizvoda.

Predvodnik u tom embargu bila je Poljska, najvatreniji saveznik Kijeva, koja ima zaista jedinstvenu poziciju – slaćemo vam sve oružje za borbu protiv Rusa ali nećemo primiti ni gram vaše hrane jer je imamo dovoljno, a i naši seljaci bi možda mogli da blokiraju puteve pa nećemo znati kako da vas naoružavamo.

Mali, porodični rat unutar EU završio se tako što su Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska dobile 100 miliona evra pomoći za ugrožene poljoprivrednike, dok će Poljska i ostale tranzitne zemlje pustiti da ukrajinski vagoni prolaze pod uslovom da vozovi budu zapečaćeni, da se hrana može istovariti samo na krajnjem odredištu, ma kako se ono zvalo.

U međuvremenu je postignut novi sporazum o izvozu žita iz ukrajinskih luka, a Bi-Bi-Si i Si-En-En više ne znaju da li negde na severu Afrike čekaju neka deca sa praznom posudom u rukama. Umorili su se prošle godine.

"Gladnom biću je jedini Bog hrana", rekao je svojevrememeno jedan od najvećih lidera prošlog veka, koji u današnjoj groznici za oružjem, energijom i hranom, deluje samo kao figura u muzeju pokojnih političkih vizija. Kažu da se zvao Gandi. A njegov književni predak, tvorac Don Kihota napisao je da je svaka tuga na svetu mnogo manja ako imate parče hleba pred sobom.