Protokoli britanske krune

Izgledalo je da je jedan dečak sa Daunovim sindromom pokušao da se približi ili dodirne britanskog gardistu ali ga je otac povukao nazad. Gardista je onda prekršio protokol službe i napravio korak ka dečaku, ušao na sekund u njegov kadar i život. I tako ocu i sinu omogućio da naprave sliku za sećanje.

Taj snimak je odmah dobio milionske preglede, praćene rondajućim komentarima kako je ponovo humanost pobedila stroge protokole. Gardista je postao tema dana, jer je rizikovao posao zbog jednog humanog koraka, ali je sva sreća što nije otišao korak dalje, zagrlio ili stavio ruku na rame nesrećnog dečaka.

To bi već moglo da bude previše u zemlji, kojoj bi se čitava savremena istorija monarhije i demokratije mogla napisati na osnovu poštovanja ili kršenja protokola. Jer se već vekovima vodi civilizacijska borba, da neko ko nasleđuje titule ima sve manja ovlašćenja od onih koji ih osvaja na izborima. Kao i da monarh, da se ne bi pretvorio u karikaturu ili prtljag zaboravljen na aerodromu istorije, želi da tu sve manju moć u parlamentu nadomesti u razigravanju protokola ili kreativnim tumačenjem tradicije. U kojim se moć, značaj iz prošlosti pretvara u savršenu pi-ar kampanju protokola, kolekcionarsku kuću simbola slavne prošlosti koji se lako izvoze u budućnost.

Lanac istorije

Taj lanac istorije preneo se, međutim, i na britanske premijere, koji su uspeli da svedu uticaj monarhije na simbolički, protokolarni nivo, ali su proteklih decenija zapravo i oni sami postali engleski ceremonijal majstori kojima se sva politika kreira preko okeana, u Beloj kući ili Lengliju, dok je njihova pi-ar služba zadužena da napravi najbolju sliku posrnule imperije koja samo u malim zemljama može da ostavi utisak veličine.

Naravna da ozbiljne, velike evropske zemlje samostalno donose brojne i važne odluke, ali u ključnim trenucima, kao u bajci svima nestane kočija na kojoj su došli a umesto točkova ostanu bundeve. Zato se i čitava mećunarodna politika svela na nivo protokola, na pi-ar predstavu u kojoj je važno da se sačuva imidž onoga koji ponosno donosi stalno tuđe odluke. Zato se i čitava velika politika svela na koaliciju protokola koji svakome ostavljaju utisak da su samostalni i slobodni. Iako dobro znaju da nisu.

Da ipak ima nade da će neki britanski birokrata poštedeti mladog gardistu zbog kršenja protokola, govori slučaj od pre nekoliko godina, kada je drugi gardista takođe prekršio protokol. Prišao mu je četvorogodišnji dečak u gardijskoj uniformi, a ovaj ga zagrlio i podigao u vazduh. Kasnije je rasplakanim novinarkama objasnio da se setio kako je i on u tim godinama gledao gardiste sa divljenjem, kao i da njegov sin takođe ima četiri godine i istu, dečju gardijsku uniformu.

Humani prekršaji

Deluje neverovatno ali mediji nekako uvek uspevaju da zabeleže humane prekršaje protokola koje čine momci kamenog lica i tople duše, ali nisu javili da li je neki vojnik bio upozoren ili kažnjen zbog prekršaja. Niti da li će biti snimljen neki film o dirljivom postupku.

Iako važe za zemlju, u kojoj su odavno uspostavljena pravila slobodnog i istraživačkog novinarstva, u slučaju kraljevske porodice desilo se neko neverovatno komunikacijsko čudo. Na stotine novinara pratilo je i analiziralo pomno kakvu poruku šalju sa šeširima i broševima koje nose kraljica ili princeze na otvaranjima ili zatvaranjima važnih svečanosti, koji je od korgija, kraljičnih ljubimaca, omiljen Njenom veličanstvu, ali ništa nisu saznali o razvodima, brutalnim skandalima u porodici sve dok neko od članova porodice ne bi pozvao medije i rekao da više ne može da ćuti.

Čak i kada se desilo da kraljica umre, niko od slobodnih novinara nije ni pomislio da postavi pitanje zašto bi država imala devetodnevnu žalost kada bi uplakane, u crno obučene zvezde Bi-Bi-Sija u svakoj drugoj državi na svetu takvu žalost opisale kao poslednji primer autokratije.

Hrabri potezi

Izbegavanje istine ili držanje protokola možda se najbolje videlo u čuvenom govoru 1992. godine, nabijenoj skandalima, razvodima njene troje dece i požarom kraljevske palate, kada je kraljica rekla da ta godina neće ostati upamćena kao godina "nepomućenog zadovoljstva" već bi možda mogla da je opiše rečima njenog saradnika koji je rekao da je to "annus horribilis" jer na latinskom već zvuči dosta bolje, posebno ako čitaoci tabloida ne budu razumeli latinski.

Kao najbolja pi-ar institucija na svetu, jer o proizvodu poznatom vekovima nisu otkrili nijednu lošu informaciju a ponovili su stotine starih i dobrih, britanska kruna je zato postala i nezamenljivi uzor za sve zapadne političe elite – i one znaju da se odluke donose daleko od njih, ali moraju da ostavljaju utisak kako zaista jesu ono što se predstavljaju. I kada se napravi neka velika sramota da reaguju što će prekršiti protokol napisan za njih. I onda se vratiti u njegove granice.

Jedno svesno kršenje spasilo je imidž kraljevskog para kada se danima nisu pojavljivali u javnosti posle smrti princeze Dajane, koju su, izgleda, voleli sa obrnutom proporcionalnošću u narodu i Bakingemskoj palati. Ako je suditi po vrhunskim analitičarima, ogorčenje širokih masa kraljica Elizabeta razbila je kada je zaustavila auto ispred palate i izašla da pozdravi ožalošćene građane. Javnost je dodatno ganuo gest njenog supruga princa Filipa, koji je odlučio da sa unucima i sinom ide za kovčegom Dajane što nikako nije bio deo protokola.

A onda se odlučio za još hrabriji potez - u trenutku dok su prolazili ispod arkada, gde su mu rekli da kamere ne snimaju, kraljičin muž se usudio na divljenja vredan gest - spustio je ruku na rame unuka koji upravo sahranjuje majku.

To je, izgleda, bio istorijski gest jer u svojoj knjizi odbačeni princ Hari tvrdi da ga otac, sadašnji kralj Čarls, nije zagrlio dok mu je saopštavao da mu je majka poginula.

Uticaj dostojan divljenja

Kada je završen rat britanska kruna je vladala nad 700 miliona ljudi u prekomorskim zemljama i sebe ponosno opisivala kao imperiju u kojoj sunce nikada ne zalazi. Već pre pola veka, ostaci imperije mogli bi se opisati kao zemlja u kojoj sunce ipak svaki dan zalazi ali ne i magla.

Iako danas van granica Velike Britanije ima svega nekoliko miliona ljudi, globalni i medijski uticaj kraljevske porodice je dostojan divljenja i ne govori ništa o moći, koja je samo formalna i protokolarna.

Kako se realni uticaj britanske politike smanjivao, tako je simbolički rastao značaj britanske krune koja je postajala glavni brend, izvozni proizvod ocvale imperije.

Umesto mornarice koja je vekovima odnosila demokratiju i ostrvsku civilizaciju u daleke zemlje a vraćala naftu, hranu, pamuk, svilu i ostale deficitarne proizvode, nova vlast je počela da izvozi staro gospodstvo, tradiciju sa šoljama, majicama, čajevima dok bi tajkuni iz kolonija slalo sveži kapital.

Visoka delegacija

Na stotine filmova snimljeno je u bivšoj Jugoslaviji o svim mogućim i nemogućim partizanskim pobedama, ali je ozbiljna šteta što nije ni pokušano da se snimi film o visokoj komunističkoj, partizanskoj delegaciji (Koča Popović, Peko Dapčević i Milovan Đilas) koja je prisustvovala najznačajnijem medijskom događaju pre sletanja na Mesec – krunisanju kraljice Elizabete.

"Popović, Dapčević i ja smo se divili rojalističkoj homogenosti naroda i otmenoj predusretljivosti viših klasa", napisao je Milovan Đilas u knjizi "Vlast i pobuna".

Pretpostavlja se da uprkos tom divljenju rojalističkoj homogenosti nijedan od trojice komunističkih delegata nije ni pomislio da pozove porodicu Karađorđević da se vrati u zemlju, koju su deset godina ranije otpisali iz istorije kao izdajničku jer je za vreme rata otišla u London, kao i sve savezničke antifašističke dinastije. Ali ova naša dinastija nije poštovala protokole.