Moldavski orkestar za nacionalnu bezbednost

Nije lako naći muzičku, filmsku ili sportsku zvezdu koja je tokom karijere više putovala od Gorana Bregovića. Kao frontmen najveće rok grupe bivše države, "Bijelog dugmeta", bio je u svakom mestu sa velikom dvoranom i održao najveći koncert na otvorenom koji je ušao u jugoslovensku mitologiju, koju su vreme ili nostalgija toliko napumpale da danas bar 100.000 penzionera tvrdi da su bili na Hajdučkoj česmi ali nisu sasvim sigurni gde je bila bina, gde su bili oni i da li je uopšte bilo česme.

Ali zajedno sa državom, kao da se raspadalo i "Bijelo dugme", koje je na poslednjoj turneji pevalo "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo". I Jugoslavija je pljunula.

I dok su mu u prvom delu karijere prigovarali da rok muziku zbog koruptivnih razloga prilagođava primitivnim narodnjačkim sredinama, u drugom poluvremenu je, kao za neku osvetu, Bregović odlučio da muziku sa najdubljih margina srpskog društva predstavi evropskim metropolama, uz veliku pomoć tadašnjeg velikog prijatelja iz Sarajeva Emira Kusturice i svesrdnu podršku velikana romske muzike, od Šabana Bajramovića do Slobodana Salijevića.

Sa Orkestrom za svadbe i sahrane svirao je u Olimpiji, Karnegi holu i tako nastavio veliko putovanje, koje je britanski "Gardijan" opisao kao veliku doživotnu svetsku turneju. Turneje po bivšoj zemlji ili sadašnjem svetu nisu ga umorile od putovanja pa je svojevremeno odlučio da sam sa svojom jedrilicom preplovi ili prebrodi Atlantski okean, dok su njegove planinarske poduhvate i osvajanja vrhova već prekrili snjegovi i šaš.

Bregović je dakle putovao u svim pravcima zemljine kugle, od Islanda do Novog Zelanda, od Južne Amerike do Sibira, ali će mu Moldavija, izgleda, ostati velika neostvarena želja. Ili pusti san.

Tamošnje vlasti su mu zabranile ulazak u zemlju, jer su procenile nakon konsultacija sa obaveštajnim službama i stranim partnerima da su čovek u belom odelu sa gitarom, žene u narodnoj nošnji i muzičari sa trubama i bubnjevima zapravo opasnost za nacionalnu bezbednost.

U prvoj medijskoj verziji, moldavske i strane službe su ga 2022. stavile na listu osoba opasnih za bezbednost zbog koncerta na Krimu održanom 2015. godine. Možda deluje čudno da je moldavskim i stranim službama bilo potrebno čitavih sedam godina da prouče koncert i uvide kakve su se sve opasnosti krile ispod pesama lukavo napravljenih da publiku opuste. Moldavski ministar za ekonomski razvoj i digitalizaciju Dumitru Alibaba nije se dao opustiti. Stručnjak koji je već ekonomski a posebno digitalno preporodio Moldaviju objasnio je veoma plastično zašto će Bregović samo maštati o Kišinjevu - Ples uz njegove pesme je kao ples na grobovima Ukrajinaca.

Dan kasnije, srpske vlasti su obaveštene da je zapravo Bregović bio duže na skeneru najdetaljnije obaveštajne službe na svetu jer su moldavski analitičari shvatili kakav razoran uticaj na poredak i demokratiju u Moldaviji može da ima pesma "Kalašnjikov", napisana pre 29 godina.

"Moldavija zna razlog zašto se desilo, a mi možemo samo da nagađamo. Možemo da ih pitamo, ali oni ne moraju da kažu. I neće kazati", objasnio je za list "Danas" Srećko Đukić, član Foruma za međunarodne odnose, koji je posle Aleksandre Godfroa najveći ruski ekspert "Junajted grupe". Jedan od doajena diplomatske službe kao da je stavio do znanja da kao član Foruma možda zna više i od Bregovića, ali i naših i moldavskih vlasti.

Zašto bi uopšte bilo koja zemlja, a posebno zemlja sa uticajem i snagom poput Moldavije, morala da bilo šta objasni zašto nekom stranom državljaninu nije dozvoljen ulazak u zemlju. Da li zato što je pevao u nekoj drugoj zemlji, pucketao prstima i tako dao signal za rušenje moldavske demokratije, ili ga treba kazniti za nešto što nije uradio a ne za nešto što je uradio. To će, možda, pored moldavskih vlasti i stranih partnera, znati samo eksperti Đukić i Godfroa, ali će Bregović i njegov orkestar morati da shvate da karijera zvezde ne podrazumeva samo nastupe u Kišinjevu ili festivalima u Moldaviji.

Nije život bajka, čak ni za najveće estradne zvezde. Dok ne bude skinut sa crne liste, moraće da, sa gorčinom u ustima i osećajem velike nepravde u duši, svira po dvoranama u Parizu, Moskvi, Rimu, Buenos Airesu, Sidneju, Pekingu pa i Beogradu…

Možda je u pravu bila celokupna  liberalna javnost Srbije kada se žestoko uzbunila jer je glumcu iz Sarajeva Feđi Štukanu zabranjen ulazak u Srbiju pošto je, u pauzama snimanja u Beogradu, učestvovao na protestima protiv režima na kojima se blokirao autoput i govorilo da zemljom vlada diktatorski, zločinački režim Aleksandra Vučića. Ali nikako nije jasno zašto niko od NVO lidera, korifeja slobodne misli, nije našao za shodno da pita kako je to Bregoviću zabranjen ulazak u jednu zemlju zbog koncerta u drugoj zemlji, u kojoj se nijednom rečju ili taktom ne aludira na Moldaviju.

Ili zašto baš niko od njih nije reagovao kada je čitavom nizu uglednih intelektualaca iz Srbije zabranjen ulazak u Crnu Goru jer su izgovorili nešto što nije odgovaralo milozvučnom sluhu tadašnjeg režima i njihovim partnerima iz kavačke koalicije za evropske i prekookeanske integracije južnog voća.

Pre moldavske zabrane, Bregoviću su otkazani ili zabranjeni nastupi u Poljskoj i Ukrajini, jer je "odbio da se izjasni o aneksiji Krima i agresiji Rusije". Kada je pre dve godine trebalo da nastupi u Albaniji, nekoliko hiljada ljudi potpisalo je peticiju protiv nastupa uz poznato obrazloženje da su reči iz njegove pesme  "Kalašnjikov" kao što su "juriš, pucaj, bum, bum" navele srpske vojnike na zločine na Kosovu. Kao i u moldavskom slučaju, i u Albaniji se dogodilo naknadno čitanje prošlosti jer se neko 2021. godine setio reči pesme iz 1994. godine, ali su nekako uspeli da zaborave da je 2006. godine Bregović postao počasni građanin Tirane, kada mu je ključeve prestonice uručio tadašnji gradonačelnik i sadašnji premijer Edi Rama.

Priča o zabranama deluje posebno groteskno jer je čovek koji je karijeru počeo sa 15 godina svirajući u kafani na autobuskoj stanici u Konjicu, a sa 17 godina već dospeo do muzičara u striptiz baru u Rimu, čitav život nastupao kao glavni promoter jugoslovenstva, multietničnosti, koje je ponekad kritičarima delovalo lažno ili merkantilno, ali nikada nije uradio nešto što bi razbilo tu ideju da nije dovoljno Srbin, ni dovoljno Hrvat, ni dovoljno musliman da bi mogao da se ukotvi na jednoj od nacionalnih ili verskih obala. U svojoj karijeri, koja je prepuna osuda čuvara balkanskih tajni i oduševljenja bankara, Bregović je izabrao Beograd i Pariz kao stalne adrese, iako je napominjao da ima kuće u Sarajevu i Zagrebu.

U krugu dvojke su mu već stavili da znanja da se iskreno za multietničku toleranciju mogu boriti samo oni koji su ostali u monoetničkom Sarajevu a nikako oni koji su kukavički napustili taj multietnički raj koji se više neće ponoviti na Balkanu. Svetske pozornice su, međutim, taj spoj naroda, nota, glasova doživele kao veliko osveženje i nadu. Sve dok se nije usudio da svira u Rusiji, bez pitanja i odobrenja.

Tako je neko ko je iskreno položio sve ispite tolerancije i saradnje na Balkanu, pao na masteru iz globalne politike u kojem, izgleda, ima mnogo manje nijansi.

Njegov otac bio je jedini partizan u hrvatskom selu u kojem je rođen i umro, pa je Bregovića lokalni sveštenik ili svećenik zamolio da pusti da bude sahranjen kako bi imali bar jednog Jugoslovena levičara. Kao muzičar često je optuživan za kompilacije, pozajmljivanje etno motiva u svoja dela zbog čega je i "Ajde, Jano" završila kao motiv u muzici za film "Kraljica Margo", ali Bregović  je objašnjavao da su sve velike civilizacije zasnovane na kompilacijama i eklektici, dok je samo varvarizam autentičan.

I u političkom angažmanu kao da je koristio zlatnu polugu komunizma i jugoslovenstva – politički ključ u kojem je postao jedina zvezda koja je dobrodošla u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu.

Glavni rudnik za iskopavanje ideja nalazio je pod šatrama, u nepoznatim kafanama u kojima je slušao sjajne, nepoznate romske melodije koje je kasnije pretvarao u svetsku muziku, ali je istovremeno napisao i "Tri pisma iz Sarajeva", koncert koji se opisivao u evropskim medijima kao oda multetničnosti na Balkanu.

"Ako nešto ostane iza mene, to je što sam imao povjerenja u muziku naših baba i deda – taj materijal bogomdan, koji dobijamo rođenjem. Mi smo nekako mali, jasni. Stalno nas je stid. Stalno se nešto krijemo, stalno bi da budemo nekako otmeniji, da imamo drugo porijeklo. Nemamo. Ovo je lijepo. Ako bi jednog dana ljudi daju neku ulicu koja bi se zvala Trg žrtava Gorana Bregovića, biće to zbog ovoga", rekao je dok nije ni slutio da će pri kraju karijere ipak postati ono što nikada nije želeo – čovek koji svojom muzikom i delovanjem ugrožava toleranciju ili preti malim poluslobodnim zemljama.

Početkom ove godine, moldavska predsednica Maja Sandu izjavila je da Rusija ima plan za rušenje rukovodstva u Kišinjevu, posredstvom građana Srbije i Crne Gore, koji bi ušli u Moldaviju da "izazovu proteste u pokušaju da se legitimna vlada promeni u nelegalnu vladu koju kontroliše Ruska Federacija".

Na zahteve Srbije i Crne Gore da odgovore kakvi bi to građani mogli da dođu, pre Bregovića i njegovih muzičara, i sruše vlast u Moldaviji, nije stigao odgovor. A njegova ekselencija Đukić je već objasnila da i ne mora da se šalje objašnjenje za bilo kakvu optužbu.

U čitavoj moldavskoj muzičko-bezbednosnoj opereti oko Bregovića, zapravo je najvažniji fenomen malih, prilično nemoćnih država, koje su suverenitet ustupile većim i demokratičnijim zemljama, ali kao neku veliku utehu za osećaj inferiornosti nalaze u tome što mogu par puta godišnje oštro staviti do znanja zemljama, koje nemaju strane sponzore, da neće trpeti ugrožavanje njihove samostalnosti.

Milo Đukanović je već tako očuvao bezbednost Crne Gore kada je zabranio Vladi Georgijevu da peva u zemlji u kojoj je rođen. A moldavske vlasti otišle si i dva koraka dalje – zabranile su evropskoj zvezdi i orkestru da uđu u zemlju jer je pre osam, 29 ili pre 129 godina pevao nešto u stranim zemljama što nema nikakve veze sa njima, ali su njihove službe i strani partneri ipak pronašli neku tajnu vezu.

Ako su zaista pronašli tu vezu koja im spašava bezbednost zemlje od destruktivne muzike sa Balkana, kompozitora u belom odelu, par pevačica i desetak muzičara sa trubama i bubnjevima, onda je svaka zabrana opravdana. I nema sumnje da će ekselencija Đukić i ekselencija u pokušaju Godfroa već objasniti zašto.