Kako su zapadne ambasade u Podgorici utvrdile konačne izborne rezultate u Crnoj Gori

Na svom istorijskom peronu Srbija ima čitav niz nemogućih dilema – Kosovo, Evropa ili suverenitet, Zapad ili Rusija, zbog čega je i nogama teško da uđu u čuveni voz koji navodno čeka na putnike godinama i ostave prtljage prošlosti na betonu.

A onda se desio ultimatum od kojeg se danima nije spavalo po svim beogradskim kabinetima – Jovana Marović saopštila je da njena noga neće kročiti na tlo Srbije sve dok u njoj vlada Vučić. Ko je, zaboga, osoba koja je kamenijeg srca od Eskobara, Fon der Lajenove i ostalih izaslanika? I da li je ikako moguć neki kompromis – da Beograd žrtvuje nekoliko ministara, da pošalje bivšeg ministra Bastu kao čuvara crnogorskih plaža i evropskih integracija u zimskom periodu, pod uslovom da drugarica Jovana pristane da se makar prošeta po Brodarevu i okolnim ulicama, ako ih ima. I ubaci gram evropskog entuzijazma u bar jedan ugao naše zemlje.

Jer kada prvakinja liberalne Crne Gore, koja je u jednom blistavom istorijskom trenutku bila i potpredsednica vlade za evropske integracije, stavi Srbiju na ličnu crnu listu, onda bi svaki misleći čovek morao da se duboko razmisli.

Već sutradan posle te surove odluke, sve nevladine organizacije u Srbiji, osim onih koji su se čitavog leta kolektivno borili za prava na Zrću ili Hvaru, zatražile su da se ta odluka hitno poništi, da vlada detaljno objasni kako se uopšte usudila na taj sumanuti čin i da se Ana Brnabić duboko izvini, ako već neće da da ostavku ili ode u izgnanstvo.

Smrtni gresi

Kada je prošle nedelje takvu zabranu dobio Bregović od moldavskih vlasti, iste organizacije su mudro ćutale, kao što niko ni ne postavlja pitanja kakav je smrtni greh napravio ambasador Srbije Božović pa, ni posle dobijenog sudskog spora, ne može da poseti roditelje u Nikšiću. Nije valjda zato što se usprotivio jedinstvenoj istoriji na svetu – da je srpska vojska okupirala Crnu Goru iako je kralj Nikola, pre nego što je utekao za Rim, stavio pod komandu srpske vojske sve crnogorske oružane snage.

Ali sve te zabrane su trivijalne u odnosu na ono što je učinjeno Jovani Marović. Kao veoma diskretna osoba, ona decentno čuva sjajne naučne radove o kojima samo maštaju Okfsord, Harvard ili Kembridž. Pokušavali su da tog genija dohvate i veliki univerziteti sa Istoka, ali su i za njih ti radovi ostali nedostupni. Samo su se zapadni ambasadori u Podgorici susreli sa nekim delovima i rekli da takvu genijalnost ne mogu da podnesu u velikim količinima – čitaju kraće delove ili zajedno kako bi svako podneo po svoj deo tereta Jovanine genijalnosti.

Zato i nije jasno kako Srbija sme sebi da dopusti takav rizik da se odrekne prisustva Jovane Marović samo zato što je došla u Beograd i podržala svoje kolege u borbi protiv diktature i nasilja, blokadi autoputa i širenju njenih genijalnih misli koje krije od sveta.

Sve što život pruža

Kao osoba koja je studirala, magistrirala i doktorirala u Beogradu, delila je zlatno pravilo milogorske etike – sa Srbijom ništa i nikada, ali u Beogradu uvek i sve što vam život pruža – studije, lečenje ili neki stan na Vračaru. Već kao savetnica za evropske integracije opštine Budva, sa posebnim akcentom na glavni evropski simbol primorja Peru Trokadera, već je znala da se Srbija i Evropa nikada neće sresti. Kada je dobila šansu da kao potpredsednica vlade iscrta brži put ka Briselu, javno se usprotivila  potpisivanju Temeljnog ugovora sa SPC, savetovala Abazoviću da pre Beograda poseti Prištinu, da ne gubi vreme na pritajene velikosrpske projekte kao što je Otvoreni Balkan i da nipošto ne dozvoljava ulazak Demokratskog fronta u vladu.

Možda i deluje prilično nemoralno da neko ko bude izabran glasovima srpskih poslanika, insitira da oni nipošto ne mogu da budu deo vlade. Ta vrišteća hipokrizija ženskog čuda od evropskih integracija nije nimalo smetala ambasadorima koji je već čuvaju da bude predsednica vlade ili države, pod uslovom da se do takvih funkcija ne dolazi kroz prevaziđene forme kao što su izbori.

Crna Gora nije imala regularne demokratske izbore skoro 75 godina pa joj nije ništa nedostajalo na putu ka NATO ili EZ. Možda se zato zapadne ambasade, a posebno nemačka, nisu ni potrudile da budu pažljivije u svom radu na sastavljanju vlade. Nije jasno ko koga sledi, Jovanka Orleanka od Surčina ili ambasadori, ali od prvog dana razgovora o vladi bilo je jasno da svako može postati njen deo, ali ne i stranke nekadašnjeg Demokratskog fronta, koje bi morale da uđu i neku istoriju bizarnosti falične demokratije.

Na izborima 2020. imali su više od 30 odsto glasova i bili ubedljivo najjači deo nove vladajuće koalicije, ali im to nije pomoglo da uđu u vladu. Podržavali su obe post-milovske vlade, ali mogli su samo da čekaju i da ambasadori izdaju licencu da nisu opasni po okolinu.

Izazovi i prilike

Kada je ovog proleća DF snažno podržao Milatovića i proslavio njegovu pobedu nad Milom veselije nego Jakovljevi saborci iz Evrope sad, delovalo je da će Mandić i Knežević konačno dobiti šansu da postanu deo vlade, ali Jovana i trust ambasadorskih mozgova nisu još bili sigurni. U vladu će, izgleda, ući i stranke koje su do poslednjeg daha vatreno podržavale kleptokratsko-evropski put Mila, ali za srpsku koaliciju nije ostalo mesta.

Istini za volju, Demokratski front i lideri su u protekle tri godine imali puno izazova i prilika da pogreše. I kao da nisu propustili nijednu. Od priče da zapravo ne znaju ko je Zdravko Krivokopić, kojeg im je na čelo izborne liste podmetnuo pokojni mitropolit Amfilohije, do sprdnje sa ekspertima poput Spajića ili Milatovića od kojih sada zavisi da li će ući u vladu, do zaista sumanutog osporavanja, zajedno sa DPS, Spajićeve predsedničke kandidature koja još nije bila ni podneta jer je sadašnji mandatar imao srpsko državljanstvo i prebivalište.

Za te gluposti ih je već kaznilo biračko telo, koje je danas upola manje od onog kada je listu vodio ubačeni Krivokapić, ali je svejedno to lista koja je ostala stub borbe protiv privatne, mafijaške države.

I nije agitovala za Mila do poslednjeg dana kampanje ili poslednje kore banane kavačkih Evropejaca. U toj igri oko vlade, koja se pravi sa ozbiljnom namerom da bude temeljno nestabilna, ostaje nejasno kako i na koji način će iza scene i njihovih marginalnih abonenata ući i glavni čuvari kase Milove epohe. Koje resore će diskretno, kao što Jovana Marović čuva svoja neobjašnjiva naučna dostignuća, čuvati ljudi iz "Bemaksa" i ostali stražari kleptokratskog kapitala.  

Nije poznato kako bi Srbija mogla da popusti Jovaninom bezdušnom ultimatumu. Možda bi neko mogao da je, ipak, privoli da dođe makar na jedan ili drugi autoput jer je ipak reč o međunarodnoj saobraćajnici gde stalno prolaze vozila iz Evropske unije.

Tri koverte

Ali ako se to i ne desi, Jovana bi, kao ekskluzivni čuvar ključa evropske budućnosti, mogla da prvo poseti Kosovo i Metohiju, kao što je savetovala i Dritana Abazovića. Možda i u tom delu Balkana ima nekog nasilja ili zastoja na evropskom putu. Ili je zahvaljujući genijalnosti, kakvu joj je Bog ili Šarl Mišel dao, Jovana već shvatila da tamo nema ni nasilja, ni otpora a ni Srba u vladi, ni u Prištini, osim u šatorima ispred opština na severu u kojima im je oteta lokalna vlast.

Nezvanična istorija na Balkanu, koja ima neuporedivo više istinitih činjenica od onih koji pišu zvaničnu verziju, upućuje da je svojevremeno američki ambasador Kistofer Del pozvao trojicu lidera kosovskih Albanaca koji nikako nisu mogli da se dogovore oko nečega što su zvali predsednik Republike Kosova.

"Vama je potrebna žena, nestranački orijentisana i posvećena zapadnim integracijama. U kovertama ispred vas imate tri imena i svaka osoba je sjajno rešenje za kosovsku demokratiju", rekao je ambasador Del zbunjenim liderima. 

Kada je jedan od njih otvorio kovertu i pročitao ime Atifete Jahjage, funkcionerke policije zadužene za saradnju sa Euleksom i NATO-m, usledila je svađa između lidera čija je ona kadar. Američka ekselencija ih je zatim ostavila da na miru razgovaraju o kvalitetima buduće predsednice. Kada su ostali sami, Tači, Haradinaj i Pacoli nisu postigli saglasnost o Jahjagi već o tome da vide koja imena se nalaze u dve neotvorene koverte. U obe se nalazilo ime koje su pročitali u prvoj. Zato je sasvim moguće da se i danas u Podgorici postavlja pitanje – šta se to još nalazi u neotvorenim kovertama zapadnih ambasada.