U ime šefa, sina i svetog praha

Ne bi to mogao da napiše Nušić kada bi se sa onog sveta vratio, a Dušan Kovačević bi možda rekao da takva tema prevazilazi granice njegovog cinizma ili crnog humora. Ali će možda neki novi genije napisati čudesnu, jedinstvenu tragikomediju samo na osnovu jednočasovnog razgovora dvojice građana Crne Gore koji se predstavljaju kao sadašnji ili bivši mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo i novi mitropolit ili suspendovani pučista Boris.

Nije naravno jasno koja je to božja služba mogla da stavi na uvid najširoj javnosti čudesni razgovor duhovnika sa greškom. Još je nejasnije kojoj su struji naklonjeniji ostaci neuhapšenih policijsko-mafijaških sledbenika "šefa, sina i svetog praha" od čega bi moglo da zavisi i montipajtonovsko tumačenje kanona, tomosa i ustava svih onih crkava koje nisu i neće priznati najživopisniju crkvu na svetu, u kojoj nijedan sveštenik nije kršten u njoj.

Ali jasno je da sam razgovor "visokodostojnika" svakako predstavlja neponovljivo delo usmene književnosti po kojem bi pokojni Živko Nikolić mogao da nadmaši sva najbolja remek dela.

U razgovoru mitropolit Mihailo obraća se episkopu Borisu, kao umorni otac koji više nema hrišćanskog strpljenja za problematičnog sina, oslovljavajući ga Bojane, Mićo, pozivajući ga da ga sasluša dobro, jer zna "đe" je on bio kada je služio crkvi, a sin Bojan, Mićo ili Boris mu se zavetuje da će biti poslednji koji će se okrenuti protiv njega. Kao u nekim krugovima, dvojica duhovnika koji imaju više sponzora nego vernika, dirljivim glasom apeluju da "već jednom"  sednu i razjasne se kao pravi hrišćani ali svaki taj apel za hrišćanskim razgovorom nekako bude začinjen nekom klevetom ili insinuacijom, koja deluje kao opasna pretnja.

Radio-drama

Tako lice koje u ovoj radio-drami igra ulogu mitropolita očinski upozorava raspusnog sina Bojana, Mića ili Borisa, da nije svestan kakva je sve pisma dobijao protiv njega zadnjih 15 godina, dok na umorno upozorenje njegovog mentora mitropolit u najavi žurno odgovara da je i on dobijao svakakva pisma.

Da li je onda trebalo da poverujem kada je onaj političar govorio da ste držali javne kuće po Rimu? Ja nijesam, odgovara mu i stavlja da znanja da bi mogao i u to da poveruje ako se ne "šednu" (sednu na crnogorskom jeziku – prim. aut).

Pretendent na tron zatim podseća mitropolita da neku ženu nije izbacio iz stana iako je užasno vređala vrh crkve a posebno mitropolita, a stari Mihailo odgovara da je ona dobra Crnogorka, samo što je tako malo popustila... Zatim dodaje: "Mene jeste vrijeđala ali nije potezala nož na mene no na tebe."

Uz uobičajeni umorni, razočarani ton u glasu, mitropolit nastavlja da očinski savetuje sina Bojana da nije baš pametno da svuda priča o problemima sa prostatom i da se žali kako neće moći da ima dece, na šta sin ljutito odgovara da zna da se svi u crkvi bave njegovom prostatom, a sam otac Mihailo gubi takt i kaže da se "vala nikada u životu nije bavio ničijom guzicom".

Nije jasno da li je izgubio takt i smirenost zbog stalnih invektiva njegovog duhovnog sina, ili saznanja da njegov naslednik za tolike godine još nije shvatio da vladika ne može da ima dece. Ili je Bojan ili Boris shvatio da bi kao mitropolit mogao da promeni to zastarelo i besmisleno crkveno pravilo.

Put na poklonjenje

Vrhunac tog neverovatnog poniranja u duše duhovnika, sa anonimnim pismima, noževima, prostatama, događa se kada se otvara pitanje puta delegacije CPC u Ameriku, u kojem vođa puta Bojan alijas Boris odmah upozorava Mihaila da i on dobro zna ko je njemu, sinu Bojanu, platio put. Kao da je želeo da kaže – ako nastaviš sa pričom moraću da ga obavestim, pa ti vidi...

U toj razmeni insinuacija u kojima jedan drugom stavljaju šta dobro znaju ili šta bi se moglo desiti ako bi se saznalo, najzanimljivije je da su o putu obojica razgovarali sa utemeljiteljem crkve, glavnim ktitorom, njihovim duhovnim i materijalnim ocem Milom Đukanovićem.

Heroine nevladinog crnogorskog sektora od Daliborke Uljarević do Jovane Marović kao neki šlager iz Opatije '71. ponavljaju da se Srpska pravoslavna crkva nedozvoljeno mešala u politiku kada je pokušavala i uspela da sačuva svoje manastire i crkve od zakona koja savremena Evropa nije videla od Drugog svetskog rata. Ali se ideja da lideri oba krila CPC idu na poklonjenje i savetovanje uoči puta za Ameriku kod jednog partijskog lidera, svakako mora opisati kao dijalog demokratskih, evropskih političara i njihovih vladika.      

Sve što je usledilo posle istorijskog razgovora dvojice poglavara, koji i sami priznaju da njihova organizacija ima pravog poglavara van crkve, ukazuje da Mihailo i Boris nisu nikada seli ili šeli i hrišćanski porazgovarali.

Ne treba ih osuđivati zbog raskola u najmanjoj zajednici na svetu, jer bi možda oni i razgovarali hrišćanski samo kada bi znali kako.

Kruna karijere

Na opštecrnogorskom zboru na Cetinju uzvicima, par stotina građana izglasalo je za mitropolita Borisa, a kao posebna poslastica tog hepeninga mogla bi da posluži informacija da je protomajstor i glavni organizator bio čuveni šef Katedre za etiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Milenko Perović, kojeg su nekadašnji B92 i legendarni borac za medijske slobode Dinko Gruhonjić okamenili u karijatidu građanske i liberalne Srbije.

Ispostavilo se da je etičar Perović postao preko noći neponovljivi lingvista i kao takav imenovan za predsednik Odbora za standardizaciju crnogorskog jezika, a u crnogorskim ultranacionalističkim medijima bio predvodnik u širenju mržnje prema srpskom narodu i crkvi. Kao krunu svoje karijere, profesor koji je prvi u istoriji Univerziteta osuđen za mobing i uništavanje karijere mladog naučnika Slobodana Sadžakova, doživeo je da lično proglašava poglavara CPC.

Ali ako je taj žovijalni etičar, kojeg je neko davno slagao da je suština etike zapravo raspirivanje etničke mržnje, već bio glavni supervizor standardizacije crnogorskog jezika, zašto onda ne bi bio i supervizor CPC. Važno je da ga se neko "šetio", bar prema standardizovanom crnogorskom jeziku, za Dan bezbednosti.

Čak i u medijima bliskim Đukanovićevoj poslovno-duhovnoj imperiji pojavili su se komentari ljudi koji sa nekom dozom humora opisuju raskol u crkvi.  "Dajte da se nađe neki kompromis. Neka Mihailo postane patrijarh, Boris mitropolit, a svi ostali sveštenici episkopi"; "Dobar je Boris, odlično rešenje za našu crkvu, samo šteta što nije niđe kršten"; "A što se ne igrate lijepo ko do sad, no se svađate"... Na predlog navodno novog poglavara Borisa da se mora kanonizovati pokojni mitropolit Antonije Abramović, simpatizeri odgovaraju da bi bilo odlično da "imamo svetog Tonija Cetinskog".   

U danima pre uličnog hirotonisanja Borisa početkom ovog meseca, na adresu starog i umornog mitropolita stigle su optužbe od onih koji su mu se kleli da ga nikada neće izdati.

Vaskrs bez vernika

Kao da je probuđena iz trodecenijskog sna u kojem se Bogu obraćala samo kada stižu veliki tovari banana, jedna od episkopija iznenada objavljuje da je mitropolit Mihailo "još od sedamdesetih godina prošlog vijeka sarađuje sa ruskim tajnim službama", a ističu da "poseduju podatke da od 2002. sarađuje sa pukovnikom ruske službe GRU Leonidom Prokopijevim čije je kadrove dovodio u Crnu Goru i davao im visoke funkcije CPC".

Negde za vreme korone, na društvenim mrežama se delila šaljiva objava na račun te crkve u kojoj mitropolit Mihailo kaže da će oni ovaj Vaskrs dočekati bez vernika, kao i uvijek. U nabrajanju poluvekovnih nepočinstava mitropolita, koje su sastavili njegovi sledbenici zavetovani na lojalnost, u nekim fusnotama optužbi oko službi, finansija navodi se zanemarivanje "liturđijskog života" (pitati etičara i stručnjaka za mobing i diskriminaciju Perovića da li se kaže Sveto pismo ili, pak, Šveto).

Mitropolit je, formalno, uzvratio udarac i raščinio sina Borisa, Bojana ili Mića, ali ostaje nejasno kako će na to reagovati ostali članovi Sinoda – jedan se zove arhiepiskop kotorsko-primorski Simeon, koji živi u Beču jer tamo kao austrijski građanin Rihard Minihofer radi u lokalnoj policiji, ali se u večernjim satima bavi pitanjima vere. Drugi je još dalje – vodi brojnu pastvu u Argentini, zove se Gorazd i izgleda da je meksičke nacionalnosti.

Tako je neka neverovatna istorijska igranka učinila da se hiljade "junaka sa Belvederea" koji su junački pucali, palili gume jer nisu mogli da dozvole da im tu dođe nekakav mitropolit iz Nikšića i patrijarh iz Beograda, svelo da na istom mestu, i u neuporedivo manjem broju, glasnim žicama biraju novog mitropolita, novu crkvu ili poslovnu kombinaciju za nekretnine.

Nedelje su prošle, ali nije jasno koja je struja pobedila. Jedna je uspela da obije katance i uzme prostor na Cetinju, bez kopanja tunela ispod ikonostasa, ali bi zbog mira među ogromnim masama neku odluku morala da donese, ne ulica, nego institucija koja je crkvu i osnovala - policijska stanica Cetinje.

A kasnije bi možda trebalo sazvati neku video konferenciju Sinoda u proširenom sastavu, koja bi obuhvatala i gaučosa Gorazda i bečkog duhovnika sa policijskom značkom Simeona, ali i najveće prijatelje crkve koji su možda u izgnanstvu iz zemlje, zbog pravosudnog progona, već stekli uslove da osnuju svoju episkopiju.

A ako zaista raskol ne bude prevaziđen, onda treba dati šansu osnivaču te crkve – ima bezobalnu istoriju vladanja, sklonost žrtvovanja svega osim svojih finansija, a realno je bez vlasti duže od večnosti, skoro pet meseci, 22 dana i neutvrđeni broj sati. Kada je "Forbs" pravio listu najbogatijih predsednika na svetu 2010. zauzeo je visoko 20 mesto sa imovinom od 14,8 mijardi evra uz napomenu da je to čudo, budući da demantuje da ima bilo kakve veze sa švercom cigareta i ostalim kriminalnim delatnostima. Ulagao je dosta u crkvu, ali crkva nije u njega. Zato je možda i vreme da se vrati dug.